Брак има за циљ да помоћу благодати Божје учини да живот супружника у својој духовности, чистоти и узвишености личи на однос Спаситеља Христа према Цркви. Ο тој светој тајанствености брака говори свети апостол Павле: Оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се жени својој; и биће двоје једно тело. Тајна је ово велика, и ја говорим за Христа и за Цркву.
Обред венчања у Православној Цркви, у православном храму
У Новом Завету, као савршенству и пуноћи
сваког времена, прво чудо које је Господ Исус Христос учинио јесте чудо
у Кани галилејској. У малом палестинском граду, у скромном окружењу,
Спаситељ са својим одабраним ученицима показује почетак своје мисије и
својих чудеса претварајући у току свадбене гозбе воду у вино. Значају
брака се овим чудом придаје тумачење и још један свети карактер – да се у
том дивном првом чуду огледа преобажај природе, а потом и људске
стварности у Царству Божијем. Осим тога, у „требнику“ – црквеној књизи, у
току Светог чина се каже: „Благословен си Господе, Боже наш; ти на
свети начин вршиш тајанствени и чисти брак, а за телесни постављаш
законе…“
Брак је, са човечанског гледишта, такође једна од најсуптилнијих институција, где све почива на најдубљој љубави и поверењу двоје људи различитог пола. У Цркви се дефинише да двоје супружника постају једно тело (једна плот). Овде се свакако има у виду телесно сједињење мушкарца и жене, полни чин, што нам говори да хришћанство благосиља полно општење између мушкарца и жене у оквирима брачне везе, нарочито ради стварања породице и рађања деце. И она, тј. Црква, првенствено, има задатак управо брачне супружнике уздизати у моралу, поверењу, радости и сваком добру. Брак бива послушност у љубави, покајање у љубави, пожртвованост у љубави. Ако је друга његова дефиниција по Св. апостолу Павлу „брак путовање, а циљ Царство небеско“, онда он подразумева раст, љубав, али и труд, па и страдање. Нарочити благослов у хришћанском браку је однос брема деци, тј. дар деце као најлепши дар у брачној заједници. Овде је потребно рећи да за супружнике који немају деце не сматра се да су брачно промашени. Али ако се дођу деца, за чији се долазак на свет усрдно моли Црква на обреду венчања, онда је дар деце и дар родитељства заиста дар Божји и потреба за брачном слогом још је значајнија – правећи кроз дужност и обавезе породични круг и слику небеске породице.
Највећа димензија брака изражена је код Св. апостола Павла, где он
младожењу поистовећује са Христом, а младу са Црквом: Телом и тајном
Христа и тајном Цркве (Ефесцима Посланица 5, 32), где је женик,
младожења, одан љубављу својом невести и где се он стално угледа на
Христа, а жена се мистично, такође љубављу, «уребрује» – уткива у њега.Брак је, са човечанског гледишта, такође једна од најсуптилнијих институција, где све почива на најдубљој љубави и поверењу двоје људи различитог пола. У Цркви се дефинише да двоје супружника постају једно тело (једна плот). Овде се свакако има у виду телесно сједињење мушкарца и жене, полни чин, што нам говори да хришћанство благосиља полно општење између мушкарца и жене у оквирима брачне везе, нарочито ради стварања породице и рађања деце. И она, тј. Црква, првенствено, има задатак управо брачне супружнике уздизати у моралу, поверењу, радости и сваком добру. Брак бива послушност у љубави, покајање у љубави, пожртвованост у љубави. Ако је друга његова дефиниција по Св. апостолу Павлу „брак путовање, а циљ Царство небеско“, онда он подразумева раст, љубав, али и труд, па и страдање. Нарочити благослов у хришћанском браку је однос брема деци, тј. дар деце као најлепши дар у брачној заједници. Овде је потребно рећи да за супружнике који немају деце не сматра се да су брачно промашени. Али ако се дођу деца, за чији се долазак на свет усрдно моли Црква на обреду венчања, онда је дар деце и дар родитељства заиста дар Божји и потреба за брачном слогом још је значајнија – правећи кроз дужност и обавезе породични круг и слику небеске породице.
Услови за црквени брак
У црквени брак се ступа промишљено, али и
у складу са одређеним правилима и дужностима. Поред поменуте небеске,
постоји и земаљска димензија, која је увек у спрези са том вишом мером и
димензијом. Земаљска мера је, између осталог, означена научним оквирима
и облашћу која се зове црквено право. У њему је јасно дефинисано ко и
када може ступити у брак. Време у коме се не може склапати брак су
постови и посни годишњи дани, као и посни празници. Место је свети храм.
Али постоје могућности снисхођења, где надлежни епископ, када процени,
од случаја до случаја може преиначити одлуку црквених правила.
Три темељна правила за црквено-православни брак су: да у брак ступају две особе различитог пола, да постоји слободна воља и да су изјаве дате у назочности младенаца, али и брачних сведока или родитеља (а могу, изузетно, и једни и други), за разлику од Римокатоличке цркве, где постоји могућности да једна особа може лично, а друга преко заступника (per procuratorem) да изјави своју вољу за ступањем у брак. Сведоци морају бити пунолетни, крштени и православне вере, а постоје одређене забране ко не може бити кум на венчању (видети Чл. 67, Брачна правила). Брак између православне особе и особе друге вероисповести може се склопити уколико особа друге вероисповести потпише изјаву пред одређеним сведоцима да свога будућег брачног друга православне вере неће обраћати од православног исповедања вере нити ће му сметати у вршењу његових верских дужности. У истој изјави треба да стоји да ће деца из мешовитог брака бити крштена и одгајана у православној вери. Овај се брак мора склопити у православном храму, а све се савршава по одобрењу и благослову надлежног епископа. На првом месту се истиче да брак мора бити образ слободног избора брачног друга, и то без страха, интереса, нижих побуда итд. Младенци не смеју бити у духовном и крвном сродству до одређених брачних ступњева. Веома је важно младенце упознати са светињом брака, и то се чини раније, а проверава на брачном испиту пред свештеником.
Из молитава из богослужбене књиге (требник), која у себи садржи поредак Свете тајне брака, најбоље се види које су то све димензије брака. Први се део зове оглашавање, где се још једном пред свима младенци испитују о својој дефинитивној одлуци за предстојећи брак. У символици „обручења“, рука се даје као целост, прстен је печат верности и чврстине у одлуци, а венци су истодобно знамења царског достојанства, али и трновитог венца – мучеништва, тј. спремности да се заједнички поднесу животна искушења.
Теолог Јован Мајендорф дефинише брак следећом реченицом: ”Хришћанин је позван да већ у овом свету стекне искуство новог живота, да постане грађанин Царства (Божјег), и ово је за њега могуће у браку… Брак је јединствен савез два бића у љубави, два бића која могу превазићи своју људску природу и бити сједињена не само једно са другим, већ и у Христу.”
Венчању претходи заручење за време којег младожења и невеста треба да посведоче добровољан карактер свог приступања браку.
Три темељна правила за црквено-православни брак су: да у брак ступају две особе различитог пола, да постоји слободна воља и да су изјаве дате у назочности младенаца, али и брачних сведока или родитеља (а могу, изузетно, и једни и други), за разлику од Римокатоличке цркве, где постоји могућности да једна особа може лично, а друга преко заступника (per procuratorem) да изјави своју вољу за ступањем у брак. Сведоци морају бити пунолетни, крштени и православне вере, а постоје одређене забране ко не може бити кум на венчању (видети Чл. 67, Брачна правила). Брак између православне особе и особе друге вероисповести може се склопити уколико особа друге вероисповести потпише изјаву пред одређеним сведоцима да свога будућег брачног друга православне вере неће обраћати од православног исповедања вере нити ће му сметати у вршењу његових верских дужности. У истој изјави треба да стоји да ће деца из мешовитог брака бити крштена и одгајана у православној вери. Овај се брак мора склопити у православном храму, а све се савршава по одобрењу и благослову надлежног епископа. На првом месту се истиче да брак мора бити образ слободног избора брачног друга, и то без страха, интереса, нижих побуда итд. Младенци не смеју бити у духовном и крвном сродству до одређених брачних ступњева. Веома је важно младенце упознати са светињом брака, и то се чини раније, а проверава на брачном испиту пред свештеником.
Из молитава из богослужбене књиге (требник), која у себи садржи поредак Свете тајне брака, најбоље се види које су то све димензије брака. Први се део зове оглашавање, где се још једном пред свима младенци испитују о својој дефинитивној одлуци за предстојећи брак. У символици „обручења“, рука се даје као целост, прстен је печат верности и чврстине у одлуци, а венци су истодобно знамења царског достојанства, али и трновитог венца – мучеништва, тј. спремности да се заједнички поднесу животна искушења.
Теолог Јован Мајендорф дефинише брак следећом реченицом: ”Хришћанин је позван да већ у овом свету стекне искуство новог живота, да постане грађанин Царства (Божјег), и ово је за њега могуће у браку… Брак је јединствен савез два бића у љубави, два бића која могу превазићи своју људску природу и бити сједињена не само једно са другим, већ и у Христу.”
Венчању претходи заручење за време којег младожења и невеста треба да посведоче добровољан карактер свог приступања браку.
Свадба у Кани галилејској, православна икона
Извор Светосавље.рс
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.