ГОВОР НА САБОРУ У РАСУ
Чеда моја драга и одгајена мноме, ево знано је свима вама како Бог својим промислом постави мене да владам над вама, и како у почетку нађох упропашћену земљу, и помоћу Божјом и пресвете Владичице наше Богородице колико сам моћи имао, не лених се, нити мира себи дадох докле све не поправих. И Божјом помоћу придодах вам и у дужину и у ширину, што је свима знано. Све вас, као и своју децу, однеговах, ево досад, и научих вас како да се држите правоверне вере. Многи иноплеменици усташе на ме и нападоше ме као пчеле саће, али Именом Господњим противљах им се и одолех им. Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и правовернога закона, мноме установљеног. Јер, овога држећи се, имаћете Бога за помоћника себи и пресвету Госпођу Богородицу, и моју, ако и грешну, молитву. А сада отпустите мене, господара свога, с миром, да виде очи моје Спасење, које је спремио пред лицем свега света на откриће народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све то што је човечје таште, како неће преостати после смрти, неће преостати богатство, нити ће сићи слава, јер кад дође смрт, све ово уништи. Због тога се узалуд ценимо.
Кратак је пут којим ходимо, дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, па брзопропада. Зато је, уистину све таштина. Јер је овај живот сенка и сан, и низашта се не цени
сваки земаљски, као што рекоше књиге. Када сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме одмах да идем видети утехе Израиљеве.
Чеда моја драга и одгајена мноме, ево знано је свима вама како Бог својим промислом постави мене да владам над вама, и како у почетку нађох упропашћену земљу, и помоћу Божјом и пресвете Владичице наше Богородице колико сам моћи имао, не лених се, нити мира себи дадох докле све не поправих. И Божјом помоћу придодах вам и у дужину и у ширину, што је свима знано. Све вас, као и своју децу, однеговах, ево досад, и научих вас како да се држите правоверне вере. Многи иноплеменици усташе на ме и нападоше ме као пчеле саће, али Именом Господњим противљах им се и одолех им. Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и правовернога закона, мноме установљеног. Јер, овога држећи се, имаћете Бога за помоћника себи и пресвету Госпођу Богородицу, и моју, ако и грешну, молитву. А сада отпустите мене, господара свога, с миром, да виде очи моје Спасење, које је спремио пред лицем свега света на откриће народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све то што је човечје таште, како неће преостати после смрти, неће преостати богатство, нити ће сићи слава, јер кад дође смрт, све ово уништи. Због тога се узалуд ценимо.
Кратак је пут којим ходимо, дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, па брзопропада. Зато је, уистину све таштина. Јер је овај живот сенка и сан, и низашта се не цени
сваки земаљски, као што рекоше књиге. Када сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме одмах да идем видети утехе Израиљеве.
Радуј се, свети Симеоне Мироточиви, смерни слуго Господњи!
СИМЕОН МИРОТОЧИВИ (грч: Αγιος Συμεών ο Μυροβλύτης) (13. фебруар); Свети Симеон је духовно, монашко име Стефана Немање, утемељивача династије Немањића, који је рођен 1118. године у Рибници код Подгорице, а умро 13. фебруара 1200. године у Хиландару. Владао је од 1170. године. На почетку владавине био је у вазалном односу са Византијом, и током своје владавине, водио је огорчену борбу за самосталност Србије. То му коначно и успева након смрти византијског цара Манојла I Комнина, када Стефан Немања у савезу са Угарима напада неке области византијског царства и тако Рашкој прикључује територије између Западне и Велике Мораве, Косово, Лаб, Хвосно и Зету, а са Дубровником склапа уговор ο трговини и миру.
Престола и државне власти се одрекао 1196. године и као и његова жена Ана одлази у манастир. Немања се замонашио у манастиру Студеници, где добија име Симеон, а жена му Ана одлази у женски манастир Свете Богородице у Расу, где постаје монахиња Анастасија. Симеон затим одлази у Хиландар, који је подигао заједно са сином Растком, тј. Светим Савом. За његове владавине, српска држава је коначно збацила византијску власт и постала самостална. У сређивању унутрашњих прилика ослањао се на Цркву, којој је давао силне повластице и поседе, а и сам је градио неке од данас најзначајнијих манастира: Студеницу, Ђурђеви Ступови, Свети Никола код Куршумлије и Хиландар.
Житије
Крштен је по латинском јеретичком обреду, али по повратку у Рашку, Крштење је довршио Православни свештеник, миропомазујући га у Православну веру. Имао је три брата, и после очеве смрти, добио је источни део очеве земље, области око Топлице, Ибра, Расине и Реке, и то отприлике између Сталаћа, Прокупља, Звечана и планине Ђакова. Од грчког цара Манојла I Комнина добио је Дубочицу, данашњи Лесковац на дар, као залог за живот у пријатељству. Браћа нису много волела Немању и једном приликом су покушали да га заробе, но он се срећно избавио и у знак захвалности, подигао манастир Ђурђеве Ступове. Браћа су затим покушала да силом узму од Немање земљу, па су га напали најамничком војском. Он их је дочекао код Звечана и потукао. После тога се окренуо унутрашњем уређењу земље и уништио богумилску јерес, која тада појавила и озбиљно запретила стабилности државе а и Цркве.
После тога, подиже војску да ослободи своју дедовину и прошири своје земље, па је тако заузео Зету са градовима, а затим је од Грка освојио двадесетак градова, заједно са припадајућим областима. Године 1189. немачки цар Фридрих Барбароса, у трећем пљачкашком походу, који су називали "крсташким", пролази кроз Србију, и у знак захвалности за пријем у Нишу, "даје право" Немањи да се назове царем, јер је до тада носио титулу жупана.
Свети Сава и Симеон Мироточиви икона XV век
Свети Сава и Симеон Мироточиви
икона XV век
Немања је као мудар владар, знао да се држава темељи на народу, а да њену духовну снагу чини свештенство. Био је близак народу, помагао свештенство, подизао цркве и манастире. У Топлици код Куршумлије је подигао манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице на ушћу реке Косанице. Највећа Немањина задужбина, поред манастира Хиландара, јесте манастир Студеница, као духовно и културно седиште Српске цркве и државе.
На државном сабору 25. марта 1196. године, Стефан Немања се одрекао престола у корист свог сина Стефана, "зета кир Алексија, цара греческаго." Сутрадан је примио монашки постриг добивши име Симеон. Жена му Ана одлази у женски манастир где постаје монахиња Анастасија. У Студеници је провео годину и по дана, а потом, у јесен 1197. године одлази свом сину Сави на Свету Гору, у манастир Ватопед. Са сином Савом и уз помоћ сина Стефана, као и српског народа, подиже манастир Хиландар, "за примање људи од српског народа који се одају монашком животу." Преставио се 13. фебруара 1200. године. Његове мошти пренете су у Србију, у манастир Студеницу 1208. или 1209. године. На очевим моштима, измирила су се браћа Стефан и Вукан. Као разлог што је пренео мошти Св. Симеона у Србију, Свети Сава наводи опасност од јеретика латина који су нападали Свету Гору, а тиме и манастир Хиландар, као и завет самог Немање да му тело почива у отачаству.
Св. Симеону посвећена су три житија: прво је написао његов најмлађи син Свети Сава (1208), друго његов средњи син Стефан Првовенчани (1216), треће хиландарски монах Доментијан (1236/40). Сава углавном излаже очев животопис посебно као монаха и ктитора Студенице, као и његово престављење, а Стефан Првовенчани и Доментијан описују цео Намањин живот. Обојица говоре ο точењу мира из његових моштију, као и чудима која је чинио на земљи. Према Доментијану, прва Служба светом Симеону Мироточивом, коју је написао Свети Сава, одржана је у Хиландару 3. фебруара 1202. године, на дан Св. Симеона Богопримца. Теодосије је саставио нову Службу преподобном Симеону, по угледу на Савину Службу. Св. Симеону посвећени су бројни храмови у земљи и иностранству, међу којима су и Патријаршијска капела и Саборна црква у Нишу.
У црквеном сликарству, најчешће је приказан као великосхимник и скоро увек са својим сином, Светим Савом. Његов лик је присутан у скоро свим нашим црквама и манастирима, било на фресци или на икони.
Начин прослављања
Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.
Свети Симеон је Крсна слава многих српских организација, а и Патријаршијске капеле.
Народне приче и обичаји
На његов дан одржавали су се вашари и панађури, а данас само у Ваљевској Мионици. У народу се о Стефану Немањи одржало предање као о змајевитом човеку, које потиче од његових ратних успеха у борбама са моћном Византијом. По предању, био је прождрљив, јер се у њега била увукла ала, па је било потребно и њу хранити.
Немања је за ручак јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном о ручку, Немања је био код свог сина Светог Саве, и затражио да руча. Сава му пружио поскурицу (печат са славског колача), а ала зинула да је дохвати. Тада Сава зграби алу и баци је у море. Од тада Немања више није био прождрљив.
СИМЕОН МИРОТОЧИВИ (грч: Αγιος Συμεών ο Μυροβλύτης) (13. фебруар); Свети Симеон је духовно, монашко име Стефана Немање, утемељивача династије Немањића, који је рођен 1118. године у Рибници код Подгорице, а умро 13. фебруара 1200. године у Хиландару. Владао је од 1170. године. На почетку владавине био је у вазалном односу са Византијом, и током своје владавине, водио је огорчену борбу за самосталност Србије. То му коначно и успева након смрти византијског цара Манојла I Комнина, када Стефан Немања у савезу са Угарима напада неке области византијског царства и тако Рашкој прикључује територије између Западне и Велике Мораве, Косово, Лаб, Хвосно и Зету, а са Дубровником склапа уговор ο трговини и миру.
Престола и државне власти се одрекао 1196. године и као и његова жена Ана одлази у манастир. Немања се замонашио у манастиру Студеници, где добија име Симеон, а жена му Ана одлази у женски манастир Свете Богородице у Расу, где постаје монахиња Анастасија. Симеон затим одлази у Хиландар, који је подигао заједно са сином Растком, тј. Светим Савом. За његове владавине, српска држава је коначно збацила византијску власт и постала самостална. У сређивању унутрашњих прилика ослањао се на Цркву, којој је давао силне повластице и поседе, а и сам је градио неке од данас најзначајнијих манастира: Студеницу, Ђурђеви Ступови, Свети Никола код Куршумлије и Хиландар.
Житије
Крштен је по латинском јеретичком обреду, али по повратку у Рашку, Крштење је довршио Православни свештеник, миропомазујући га у Православну веру. Имао је три брата, и после очеве смрти, добио је источни део очеве земље, области око Топлице, Ибра, Расине и Реке, и то отприлике између Сталаћа, Прокупља, Звечана и планине Ђакова. Од грчког цара Манојла I Комнина добио је Дубочицу, данашњи Лесковац на дар, као залог за живот у пријатељству. Браћа нису много волела Немању и једном приликом су покушали да га заробе, но он се срећно избавио и у знак захвалности, подигао манастир Ђурђеве Ступове. Браћа су затим покушала да силом узму од Немање земљу, па су га напали најамничком војском. Он их је дочекао код Звечана и потукао. После тога се окренуо унутрашњем уређењу земље и уништио богумилску јерес, која тада појавила и озбиљно запретила стабилности државе а и Цркве.
После тога, подиже војску да ослободи своју дедовину и прошири своје земље, па је тако заузео Зету са градовима, а затим је од Грка освојио двадесетак градова, заједно са припадајућим областима. Године 1189. немачки цар Фридрих Барбароса, у трећем пљачкашком походу, који су називали "крсташким", пролази кроз Србију, и у знак захвалности за пријем у Нишу, "даје право" Немањи да се назове царем, јер је до тада носио титулу жупана.
Свети Сава и Симеон Мироточиви икона XV век
Свети Сава и Симеон Мироточиви
икона XV век
Немања је као мудар владар, знао да се држава темељи на народу, а да њену духовну снагу чини свештенство. Био је близак народу, помагао свештенство, подизао цркве и манастире. У Топлици код Куршумлије је подигао манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице на ушћу реке Косанице. Највећа Немањина задужбина, поред манастира Хиландара, јесте манастир Студеница, као духовно и културно седиште Српске цркве и државе.
На државном сабору 25. марта 1196. године, Стефан Немања се одрекао престола у корист свог сина Стефана, "зета кир Алексија, цара греческаго." Сутрадан је примио монашки постриг добивши име Симеон. Жена му Ана одлази у женски манастир где постаје монахиња Анастасија. У Студеници је провео годину и по дана, а потом, у јесен 1197. године одлази свом сину Сави на Свету Гору, у манастир Ватопед. Са сином Савом и уз помоћ сина Стефана, као и српског народа, подиже манастир Хиландар, "за примање људи од српског народа који се одају монашком животу." Преставио се 13. фебруара 1200. године. Његове мошти пренете су у Србију, у манастир Студеницу 1208. или 1209. године. На очевим моштима, измирила су се браћа Стефан и Вукан. Као разлог што је пренео мошти Св. Симеона у Србију, Свети Сава наводи опасност од јеретика латина који су нападали Свету Гору, а тиме и манастир Хиландар, као и завет самог Немање да му тело почива у отачаству.
Св. Симеону посвећена су три житија: прво је написао његов најмлађи син Свети Сава (1208), друго његов средњи син Стефан Првовенчани (1216), треће хиландарски монах Доментијан (1236/40). Сава углавном излаже очев животопис посебно као монаха и ктитора Студенице, као и његово престављење, а Стефан Првовенчани и Доментијан описују цео Намањин живот. Обојица говоре ο точењу мира из његових моштију, као и чудима која је чинио на земљи. Према Доментијану, прва Служба светом Симеону Мироточивом, коју је написао Свети Сава, одржана је у Хиландару 3. фебруара 1202. године, на дан Св. Симеона Богопримца. Теодосије је саставио нову Службу преподобном Симеону, по угледу на Савину Службу. Св. Симеону посвећени су бројни храмови у земљи и иностранству, међу којима су и Патријаршијска капела и Саборна црква у Нишу.
У црквеном сликарству, најчешће је приказан као великосхимник и скоро увек са својим сином, Светим Савом. Његов лик је присутан у скоро свим нашим црквама и манастирима, било на фресци или на икони.
Начин прослављања
Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.
Свети Симеон је Крсна слава многих српских организација, а и Патријаршијске капеле.
Народне приче и обичаји
На његов дан одржавали су се вашари и панађури, а данас само у Ваљевској Мионици. У народу се о Стефану Немањи одржало предање као о змајевитом човеку, које потиче од његових ратних успеха у борбама са моћном Византијом. По предању, био је прождрљив, јер се у њега била увукла ала, па је било потребно и њу хранити.
Немања је за ручак јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном о ручку, Немања је био код свог сина Светог Саве, и затражио да руча. Сава му пружио поскурицу (печат са славског колача), а ала зинула да је дохвати. Тада Сава зграби алу и баци је у море. Од тада Немања више није био прождрљив.
Манастир Хиландар - Кивот где су биле мошти Светог Симеона Мироточивог (израдио га отац Војислав Билбија)
Тропар Симеону, глас 3.
Просветивши се божанском благодаћу и по смрти показујеш светлост свога живота и изливаш благоухано миро онима који прилазе ка твојим моштима. Свој народ си упутио ка светлости богопознања, Свети Симеоне, оче наш, моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
Тропар Симеону, глас 3.
Просветивши се божанском благодаћу и по смрти показујеш светлост свога живота и изливаш благоухано миро онима који прилазе ка твојим моштима. Свој народ си упутио ка светлости богопознања, Свети Симеоне, оче наш, моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
Молитва светом СИМЕОНУ МИРОТОЧИВОМ
О, свети Симеоне Мироточиви, оче рода Србскога, теби се молимо и преко тебе од Бога милост просимо, ми убожјаци и просјаци земаљски, ми последњи од последњих што се родише на тужној и грешној земљи овој. Јер ако, благодаћу Божијом, ти и данас проходиш по земљи Србској, онда се сигурно на Небо са сузама и непреболним болом враћаш, и питаш се шта то остаде од свете Србије твоје и од светих Срба твојих. Само страшила од греха и болести огубана, само рањеници и уцвељени јадници, који тумарају по мраку последњих времена.
Да, свети Симеоне, нема више вере на земљи Србској, само лаж и лицемерје. И под мантијом и под мирским оделом вири, не један, него стотине ђавола, који су ту као домаћи, као свој на своме. И да није светих молитава ваших са Небеса, да Господ још не милује одлутало стадо своје, па нас и такве благодаћу својом посећује, да ли би ми и знали да постоји Небески свет, да постоји ишта осим овога блата и прљавштине. А овако, бар на трен, душе нам се отму из помрачине греховне, па завапе ка Небесима, ка вечној отаџбини својој, и са сузама вапијући за помоћ моле.
Зато ми к теби, свети Симеоне, прибегавамо, и молимо те да молиш Господа и Господара нашег, да силом својом свемоћном одагна свако зло од нас, и да нас покрене на нелицемерно покајање и оплакивање грехова наших. И не дај, о свече Небески, да се заносимо, и да маштамо о некој праведности нашој, због понеког доброг дела које учинисмо, већ нам подај сузе покајне и мисао да смо најгори од најгорих, као што заиста и јесмо.
И помози да се Господ смилује на нас, и да нас пусти да уђемо у Царство Небеско, макар и као последњи, на нека мала врата, са стидом и страхом због безбројних сагрешења, и да из прикрајка гледамо на блаженства која задобише они који чисто на земљи поживеше, и који подвигом несхватљивим уму људском душе своје убелише.
Ето, толико молимо од тебе, свети Симеоне, свесни да нисмо достојни ниједне милости Небеске, али, опет, дрско куцамо на врата Неба, не би ли се и нама отворила, не би ли и ми чули глас Христов: Ходите благословени оца Мојега, опроштено вам је све, по молитвама светих, уђите у покој Небеског Јерусалима!
А ако се то и деси, молитвама твојим, свети Симеоне, ориће се Небо од песме наше и од хвале наше Свемогућем Богу, Који у Светој Тројици, у Оцу и Сину и Светоме Духу пребива, кроз сву вечност бесконачних векова. Амин.
О, свети Симеоне Мироточиви, оче рода Србскога, теби се молимо и преко тебе од Бога милост просимо, ми убожјаци и просјаци земаљски, ми последњи од последњих што се родише на тужној и грешној земљи овој. Јер ако, благодаћу Божијом, ти и данас проходиш по земљи Србској, онда се сигурно на Небо са сузама и непреболним болом враћаш, и питаш се шта то остаде од свете Србије твоје и од светих Срба твојих. Само страшила од греха и болести огубана, само рањеници и уцвељени јадници, који тумарају по мраку последњих времена.
Да, свети Симеоне, нема више вере на земљи Србској, само лаж и лицемерје. И под мантијом и под мирским оделом вири, не један, него стотине ђавола, који су ту као домаћи, као свој на своме. И да није светих молитава ваших са Небеса, да Господ још не милује одлутало стадо своје, па нас и такве благодаћу својом посећује, да ли би ми и знали да постоји Небески свет, да постоји ишта осим овога блата и прљавштине. А овако, бар на трен, душе нам се отму из помрачине греховне, па завапе ка Небесима, ка вечној отаџбини својој, и са сузама вапијући за помоћ моле.
Зато ми к теби, свети Симеоне, прибегавамо, и молимо те да молиш Господа и Господара нашег, да силом својом свемоћном одагна свако зло од нас, и да нас покрене на нелицемерно покајање и оплакивање грехова наших. И не дај, о свече Небески, да се заносимо, и да маштамо о некој праведности нашој, због понеког доброг дела које учинисмо, већ нам подај сузе покајне и мисао да смо најгори од најгорих, као што заиста и јесмо.
И помози да се Господ смилује на нас, и да нас пусти да уђемо у Царство Небеско, макар и као последњи, на нека мала врата, са стидом и страхом због безбројних сагрешења, и да из прикрајка гледамо на блаженства која задобише они који чисто на земљи поживеше, и који подвигом несхватљивим уму људском душе своје убелише.
Ето, толико молимо од тебе, свети Симеоне, свесни да нисмо достојни ниједне милости Небеске, али, опет, дрско куцамо на врата Неба, не би ли се и нама отворила, не би ли и ми чули глас Христов: Ходите благословени оца Мојега, опроштено вам је све, по молитвама светих, уђите у покој Небеског Јерусалима!
А ако се то и деси, молитвама твојим, свети Симеоне, ориће се Небо од песме наше и од хвале наше Свемогућем Богу, Који у Светој Тројици, у Оцу и Сину и Светоме Духу пребива, кроз сву вечност бесконачних векова. Амин.
Манастир Студеница - Кивот са моштима Светог Симеона Мироточивог
Кондак Симеону, глас 7.
Заволевши анђелски живот на Земљи, оставивши световну власт и свет, постећи, пошао си за Христом, Свети Симеоне, и Њему си апостолски приводио оне који те љубе, кличући: Љубите Бога, као што Он љуби нас!
Кондак Симеону, глас 7.
Заволевши анђелски живот на Земљи, оставивши световну власт и свет, постећи, пошао си за Христом, Свети Симеоне, и Њему си апостолски приводио оне који те љубе, кличући: Љубите Бога, као што Он љуби нас!
Света Петка Ђунис
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.