Оpraštanje

U carstvu duše postoji jedna široka oblast koja se zove opraštanje. Nju vrlo često posećujemo, jer da bi smo stigli na druga odredišta put nas najčešće vodi kroz ovu "zemlju", prostor opraštanja. Kada je opraštanje u pitanju nemamo potrebnu distancu da bi sagledali njegov značaj za čovekovu sreću i zdravlje i za izgradnju harmoničnih odnosa sa drugim ljudima. Nekako utonemo u odnose koji donose nekad sreću i zadovoljstvo, i mnogo češće, sukob, razočarenje i međusobno kažnjavanje, pa ne vidimo šumu od drveća. Umeti oprostiti drugom za ranu koju nam je naneo predstavlja najveću vrlinu ljudske svesti. Ali olako se odričemo dobre volje da se naoružamo takvom vrlinom. Osveta nam izgleda mnogo slađa. Ako se ne svetimo, ipak u intimnosti svoje duše nosimo ogorčenost i odbojnost prema onom ko nam je naneo bol. Ogorčenost i odbojnost je drugi vid nepraštanja. U osveti mi kažnjavamo neku osobu za prouzrokovani bol, a u ogorčenju mi kažnjavamo sebe zbog toga što smo dozvolili nekome da budemo povređeni. Nije dobro svetiti se ili kažnjavati druge, ali nije dobro ni kažnjavati sebe. Najmudriji ljudi su govorili – Ko tebe kamenom, ti njega hlebom.
 
Osveta, sa svim svojim posledicama, kao druga strana medalje nepraštanja, nije ono najgore što nam se može desiti. Intimno nepraštanje koje se van naše duše ne vidi, ali traje u nama, ima pogubne posledice na zdravlje čoveka. Ono je kao rđa koja se taloži na metalu i polako neosetno sa vremenom osvaja deo po deo zdravog materijala. Obično ima formu razočaranosti ili ogorčenja u intimnosti duše, a često je sakriveno i od same ličnosti. Znači, nepraštanje nije samo pogubno za naše spoljnje odnose, nego i za unutrašnje stanje duha. Nepraštanje u formi razočaranosti i ogorčenosti vrlo često dovodi do, po život opasnog fizičkog razboljevanja. Od svih oblika nepraštanja najpogubniji je nepraštanje samom sebi.
Nepraštanje sebi proističe iz osećaja krivice zbog pogrešnih postupaka ili prema drugim ljudima ili zbog pogrešnog odnosa prema svojim željama i očekivanjima. Iako se najčešće dešava da pogrešno postupama nenamerno i neznajući kakve će posledice iz toga proizaći, svejedno osećamo se krivim i kažnjavamo sebe upornim prekorevanjem i omalovažavanjem svoga bića. Tako se stvara zatvoreni krug: uradimo nešto što nem se lično ne dopada, osudimo sebe, nahranimo sebe novim osećajem bezvrednosti, a to naše inferiorno Ja proizvodi nove neuspehe i promašaje. Drugima nekako uspemo da oprostimo, ali najteže je sebi oprostiti.
 
Svako ko je ikada bio povređen bio je u situaciji kada je trebalo odlučiti hoće li oprostiti onome ko ga je povredio ili će, ipak, nastaviti da živi sa tim neprijatnim isustvom zadržavajući ljutnju i ogorčenost u sebi. Ovo je vrsta odluke u kojoj nema srednjih rešenja ili polovičnih odgovora. Ili ćemo oprostiti ili nećemo.

Napisao:psiholog Srecko Lazic