Nateraću te da se promeniš

(Илустрација Срђан Печеничић)

 

Svet često nije onakav kakav bi mi želeli da bude. Kada smo suočeni sa nekom pojavom koja je, po našem mišljenju, negativna, nepravedna i štetna, a koju bismo želeli da promenimo, važno je da procenimo da li je ta pojava promenjiva ili je nepromenjiva. Tako možemo izbeći grešku da prihvatimo ono što je promenljivo ili da pokušavamo da promenimo ono što je nepromenljivo.

Kada se drugi ljudi ponašaju na načine koji nisu dobri ili su štetni i destruktivni, pitanje koje se postavlja glasi: da li možemo da uzrokujemo promenu njihovog ponašanja. Da li ponašanje drugih ljudi spada u nešto što je za nas promenljivo ili je nepromenljivo? Ovo pitanje je povezano sa pitanjem odgovornosti za ponašanje: ko je odgovoran za ponašanje te osobe – ona sama ili neko drugi? Složićemo se da je odrasla, uračunljiva osoba odgovorna za svoje postupke i svoja ponašanja. Ona je ta koja je donela odluku, izabrala da se ponaša na određeni način u datoj situaciji. Drugim rečima, svako je odgovoran za svoja ponašanja, kao i za posledice koje su nastale.

Iako u skladu sa tim mi ne možemo da budemo odgovorni za ponašanje druge osobe, brojne su situacije u kojima ljudi izjavljuju da je neko drugi odgovoran za njihove postupke. Povremeno možemo čuti: vidi šta si me naterao da uradim. Ili: ti si me nagovorio, ubedio da... Ili: ako si znao da je pogrešno, zašto me nisi sprečio?

U ovakvim situacijama osoba koja shvata da je nešto pogrešila pokušava da prebaci odgovornost na drugoga, a samim tim i kriv za neki njen postupak. Kada bi to bilo tačno, tada njena greška ne bi bila njena, već greška druge osobe. Njena dobit bi bila da ne oseti krivicu za pogrešan postupak.

Isto veruju i oni koji pokušavaju da druge – partnere, odraslu decu, poslovne saradnike – nateraju da se promene. Njih često pokreću ljutnja i bes koji su snažni zahtevi da drugi promeni ponašanje. Nekada postaju nasilni, jer „kada ne može lepim, mora ružnim”. Ili reaguju prezirom i odbacivanjem ili drugim oblikom emocionalnog ucenjivanja.

Stvarnost je takva da mi ne možemo da uzrokujemo tuđe ponašanje, jer ono zavisi od volje druge osobe, a ne od naše volje. Mi možemo da pokušamo da utičemo na drugoga da se drukčije ponaša, ali na njemu je da li će prihvatiti ili odbiti ovaj naš poziv. I u slučaju većeg konflikta treba da poštujemo činjenicu da je drugi taj koji donosi odluke i bira ponašanje i da mi, u stvari, samo predlažemo drukčije ponašanje. Ovaj uvid je osnova pregovaranja i nenasilnog rešavanja konflikta.

Jedini izuzetak su naša deca, jer smo prema zakonu odgovorni za negativne posledice njihovih postupaka.

Zoran Milivojevic Politika. rs