ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI

” Znas sinko, nisam se nikada zenio, sluzio sam Bogu iako nisam monah. Jedne davne tridesete, sluzio sam u manastiru Ovcar, kao neko ko se brinuo o zgradama, sobama, dvoristu, neko kao crkvenjak. Jedne noci, pojavi se na vratima, mladic, student bogoslovije, u prolazu, rece, s naramkom knjiga i upita me da li ima jedna postelja da prespava bar tu noc. Zvao se Gojko. Bas u to vreme, sve sobe i kreveti, puni, nemam gde nikoga primiti. I pored dobre volje, mislio sam kako da mu kazem. “Nema nigde prazne postelje za konaciste, veruj mi.” -rekoh sav skrusen. “Mogu li makar ovde na klupi da ostanem, pored vas.” A meni tesko, ima jedna soba, uvek spremna i namestena za patrijarha ili vladike kad dodju ali ne mogu mu dati a ne smem cak ni pitati igumana, pa kako bi, znam da ne bi mozda dozvolio, gluvo doba noci, a ujutru je jutrenje. Sta da radim? “Hajde samnom, imam jednu postelju za tebe!” Odvedoh ga u sobu, namestenu za patrijarhe, a on, nece, kaze, “neka, ja cu na klupi, ne mojte molim vas.” “Samo se ti odmori, mozda je to Bozja promisao!” Ujutro, kad se iguman probudio i kad sam mu doneo vode, zatrazih mu epitimiju, kaznu, da mi odredi, jer sam sinoc postupio tako, nesto u meni mi je govorilo da postupim pa makar imao kaznu godinu dana. Kad me iguman saslusao, pomilova me po glavi, “Neka dete, cudni su putevi Gospodnji, nemas epitimiju, dosta je sto nosis svoj zivot na ramenima, a On ce vec znati, da ja ne bi sudio!” – rece iguman i ode. I tako i bi… Gost kojeg sam primio, koji se zvao Gojko, postao je patrijarh Pavle, Njegova Svetost!

Eto, i posle sedamnaest godina, kako mi rece starac, po Bozijem promislu, i ja vama samo prenosim ovu pricu, prvi put, da bi i ja rekao, CUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI!

 

Izvor O. Gavrilo