Jeste, puno pričam, puno pišem.
Ali imam potrebu da svašta kažem tebi, svete!
Život je kratak. Šta ako nešto propustim,
zaboravim, ne stignem, nema dan 48 sati? Svašta me zanima, jer sam
svesna da postoje skrivena znanja, skriveni delovi sveta ili pak samo
daleki, a ne može čovek sve da obiđe, vidi i upije. Nekad se osećam kao
onaj šegrt kod berberina koji je video u cara Trojana kozje uši pa je
otkopao rupu, rekao šta ima, a onda svirala "rekla" svoje. I tako gledam
kako su ljudi čudni, a možda sam i ja čudna. Kako prećutkuju, govore
sebi u bradu, u jamu, guše se, a većina tih ljudi je dobra. Strah ih da
kažu bilo šta. Da kažu komšiji da im smeta glasna muzika, da kažu
prijatelju da je ovo poslednji put da ga čekaju tu, da kažu partneru da
znaju da ih laže, da kažu kolika im je plata i da im je teško. Nije to
sramota. Nego se svi ti osećaju glupo što nemaju to kome da kažu.
Svi pričaju, niko ne čuje onog drugog, nego svako
čuje svoj eho. I to je dovoljno. Da odzvanja. Opet, nekad se probudim i
kažem sebi da danas moram nešto da podelim sa drugima, bilo da je to
neki tekst ili slika ili bilo šta, ali to je kao onaj balon helijumski,
moram da ga pustim u nebo. Da ode što dalje. I ne tražim ništa od njega.
Ali sve što ode gore, mora da padne na zemlju. Sve se to nekako vrati.
Ja ću pisati, više nego do sad, da mi bude lakše. Da se stavi pečat na sve, da ne budu samo reči raštrkane.
PS. Nego probajte da se oslobodite te "knedle" u
grlu, imate fejs za to, a imate i drvo negde tu, pa kažite u to drvo,
ako ne možete naglas. Da vama bude lakše.
Jovana Vilimonović
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.