Једини руски цар који је опеван у народним песмама је Иван Грозни. Да ли је то разлог, што је он једини владар кога нема на споменику подигнутом поводом прославе хиљадугодишњице Русије? Ово поређење је својеврсна потврда да нема власти без ауторитета, у којој је уметнички цинизам само доказ више, да је царево дело чврсто утемељено у данашњој Руској држави коју је он и створио.
Иван IV Васиљевић Грозни био је велики и мудар владар, добар дипломата и стратег, цар ослободилац који је знатно прошириио територију Русије. Извршио је судску реформу, издао Судбеник или зборник закона за који је сагласност дала црква. Такође је штампао Житија светих уз канонизацију руских светитеља. Саградио је преко сто манастира, основао штампарију, извео административну реформу, реорганизовао војску, увео локалну самоуправу, установио козаштво… Његовом заслугом, у Русији је заведена лична и грађанска сигурност с верским слободама.
Кажу да је придевак „Грозни“ добио зато што је био грозан према непријатељима Русије, а други да је у питању симболика везана за његово рођење у време грозе(1), када по митском тумачењу громови растерују злодухе. У сваком случају, руски историчар Владимир Медински аутор књиге „Митови о Русији“ је у праву, када је у интервју за „НИН“ (5. 8. ’10.) износећи нове податке о цару Ивану Грозном рекао, да се његово име на Западу преводи сасвим погрешно као terrible, страшни, што није тачан превод.
Руски цар, Иван Васиљевић Грозни имао је србске крви по очевој и мајчиној страни. Његова баба, племкиња Јелена Јакшић из Баната, била је супруга грофа Глинског, а деда, Велики кнез московски Иван III оженио се 1472. наследницом византијског престола Зојом (Софијом) Палеологовом, унуком последње ромејске царице Јелене Драгаш Дејановић. Иван Грозни је нарочито поштовао култ Светог Саве (култ је у Русији врло цењен и данас) и издашно помагао србске манастире у временима турске окупације. Тако је сачувана ћаса, коју је цар поклонио манастиру Милешеви 1558. Ћаса је од кованог сребра а изнутра позлаћена. На њеном рубу пише да у Милешеви почивају мошти Светог Саве.
Судбина га је рано лишила оца када је имао само три године, а мајке у осмој, али му је доделила поочима и духовног учитеља који је постао светитељ Руске цркве. Овакав усуд му је помогао да истраје у непрестаној борби за учвршћење државних интереса у сагласју с православном духовношћу. Њега су непрестано пратиле породичне несреће, у којима му је прво отрована мајка, затим прва жена, па друга, као што ће од тровања страдати на крају и његово царско величанство.
Западноевропски извори створили су мит о суровом убици Ивану Грозном. У тим лажима су предњачили језуити, посебно Антонио Пошевини, који је дошао у православну Русију да је увуче у крило Ватикана, затим извесни Таубе, Крузе, Сотаден, Хорси… Они су тврдили да је војска цара Ивана у Новгороду побила 700 хиљада људи, међутим, у свих 150 градова тадашње Русије није живела ни половина наводно побијених. Новгород је тада имао 26 хиљада становника, а 10000 његових становника су помрли од куге и глади, што је касније стављено на душу цара Ивана Грозног.
Како се онда представа „окорелог“ и „бездушног“ убице, коме се стављају на душу чак и они који су умрли од куге, може упоредити с чињеницом, да је тај исти човек био наобразованији владар његовог времена, с огромном библиотеком за коју се говорило да је део Лесандријске, а која чека на своје откриће у Кремљу?
Иван Грозни се сматра убицом сина, што није историјска истина, јер је син умро месец дана после свађе са оцем, а у међувремену није се лечио и лежао, него путовао. Насупрот томе, Петра I који је сам осудио сина на смрт историја оправдава. Ако упоредимо Ивана Васиљевића с Хенриком VIII или краљем Лудвигом који су владали тих година, схватићемо да је Иван био најмилосрднији цар. Његова „зверства“ тада су се сматрала обичном унутрашњом политиком.
За све године његове владавине било је кажњено смрћу 7000 хиљада људи, а само у „Вартоломејској ноћи“ било је убијено 30 хиљада хугенота, па нико Лудвига не назива ни „крвавим“ ни „ужасним“. Иван, који се женио пет или шест пута, своје жене је слао у манастир а Хенри VII је својима одсецао главе. Стварање негативног мита о Ивану „Грозном“ трајало је вековима и то највећи успех „црног пиара“.
Непрестане сплетке, завере и издаја руских бољара, уз борбу с јеврејском и католичком јереси, пратиле су цара и његову породицу. Уморан од свега, знајући да „Бог није у сили већ у истини“ цар се повукао из државног живота. Делегација на челу с архиепископом Пименом, измолила га је да се врати на обављање државничких послова. Вративши се завео је „опричину“ (ванредно стање) и створио „опричнике“, војно-монашки ред који је имао пресудну улогу у сукобима с Татарима.
Ванредно стање је омогућило обрачун с народним издајницима, али у њима није било ни трага од самовоље и деспотизма, јер су сваку пресуду изрицали кнез и бољари, затим је потврђивала бољарска Дума и тек на крају потписивао цар. Осим тога за сваку пресуду је вођена писмена документација с именом и учињеним делом, која су претежно била поновљена после претходног опроштаја.
За време владавине Ивана Грозног прираштај становништва је био 40%, а за време Петра Великог пораст становништва је опао у истом проценту! Иван IV Васиљевић Грозни био је пример благочестивог хришћанског монарха, по светоотачком предању од Бога изабраног и првог међу једнакима, са задатком успостављања духовне равнотеже између државе и цркве, као и заштите обесправљених.
—————————————————–
(1) Реч „гроза“ у руском има значење олуја, бура, док у србском „грозно време“ значи „лоше време“.
Синиша Јаконић+ и Слободан М. Филиповић
Извор
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.