Негдје иза врха брда, у густишу јасења, граба и драча, подно љутија
крша, на дну неке дубодолине, находи се једно гротло јаме. Јама се спушта
окомито наниже, прича се. Иде право у земљу, у само срце брда. Приповиједа
се још и то, како су у стара времена људи пробали да јами дно нађу.
Везали би друга између себе у крошњу, и спуштали конопцем у гротло јаме.
Ма залуду, никако нијесу јами дна наћи могли. Дошли би само до првога
запећка. Доље је зијала стравична безданија. Ондоле су се вртали натраг.
Онда су бацали камен у јаму. Камен би одлетио. Послије је џаракао, једнако
џаракао, док би се у зло доба наједном престао чути. Тек би се бог те
пита колико касније, чуло како одједном камен удри у нешто. То он пљусне
у нечесову воду на дно јаме. Има једно велико језеро тамо. Јер, јама
нема дна, но је безданица. Завршава се доље, подно брда, у ријеци, извором
воде који с њенога дна букља из онога језера. Вода је ваистину хладна
и лијепа, ка најљепша.
Гротло јаме је некако троугласто и нешироко, тако се причало. Показује се једнијем крајем у земљи, другијем у сти¬јени. Ко не зна, би рекао обична пуклина јали шкрапа. У стара времена, многи силан момак, трнуо је да јаму прескочи. Нешто их је вукло, да је прескоче из загоне, ка није широка. Лако су прескакали и дупло шире раселине. Најбиранији момци би се загнали, скочили. Тијело се вине у висину, полети изнад рупе. Кад би се затекло таман изнад средине отвора јаме, у један мах би полетјело окомито доље, и ћимбасило право у само гротло. Како и зашто, није се знало. Многи најзорнији момак је тако обршио. Нико никад није успио јаме прескочити. Не да се јама свладати. Само намами, па повуче, појми у себе. Позобље момка. Од тада, нико се више гротлу примаћ поближе не смије, би га она јама сама позобала.
Неки чобани су видјели, и приповједали, како из јаме излазе некакве приказе. Нешто блиједо изиђе, и фучи проз ону грабовину ноћу, да не можеш никако замијетити. Не зна се што је то. Није само ноћу, но и дању, али у вријеме подневне маине и мртвежи, кад је сунце најжешће, и све се умртва. У јами ли, или у честару око ње, чобани то нијесу умјели тачно рећи.
Онај крај, чобани су, по могућству, поиздалека заобилазили. Пазили су да им стока тамо случајно сама не одјави. Знало се, како је баш на ливади око гротла, трава сочна, зелена и бујна, да то нигдје више ни у пољу нема. Стока због нечега баш на ту траву трчи, као на солило. Али, гдје је та јама, то нико право не зна.
У поднев, у највиши вар од дневи, избио је на оштре стијене врха брда. Био је наг. Стајао је, стајао. Сунце је висило ниско, изнад самога тјемена, некако тешко, а празно, као откинуто. Ту се зауставило, стало, да даље не макне. Пржило је, ждрака небеска била, да ужди камен. Право с њега капала је густа, мртва јара. С камења је био огањ, бриждао, пресипао се по земљи, као врели језичци пламена с онога усијанога камења.
Стајао је на највишој стијени, стајао, непомичан. Испод стијене, било је у ливади отворено гротло јаме.
Уз стијену, на подножју, у густој трави ливаде, на ивици гротла, сједела је дјевојка. Била је на златноме пријестољу, постављеном свиленијем прекривачем, извезеним златом и драгим камењем. Дјевојка је била боса, и потпуно нага. Дуге, сплетене витице косе, боје презрелога, јарога пшеничнога класја, висиле су јој преко прсију, лијево и десно од дојки, низ струк, спуштали се у гротло јаме, треперили као усијани прутови. Испод дебелих, злаћаних плетеница, извиривали су вршци купастих, високих дојки. Кожа им је била бијела и сјајна. Дјевојка је дуге витке ноге наслонила на свилени подметач, окићен дијамантима. На глави јој је била бљештава дијадема. Овјенчавала је жеженим сјајем вијенац косе поврх главе. Сун¬чеви зраци су се одбијали од дијадеме, злата и драгуља, и били, једнако као да је само сунце шљегло на дјевојчину главу. С ње је била свјетлост и ватра. Дјевојка је сједјела замишљена, мирна. Сунчала се.
Врхови камења по ливадици, вирили су из земље плитко као рошчићи. Дјевојка се пренула. Погледала је у њега. Осмјеј¬нула се, дигла руку. Он је искоракнуо. Корачао је низ стијену. Стао је пред дјевојку. Стајао је пред дјевојком, над гротлом јаме. Гледао је у њене очи, гледао. Дјевојка је гледила у њега, гледила. Очи дјевојке су горјеле. Из њих је палацао жежени пламен, жешћи од вреле јаре с онога камена. Дошао си. Но си ми нешто јако замишљен. Што ти је, што то може бити, за јаде. Нека те бољка мучи. Све ћемо то извидати, као руком макнуто. Што си чинио досад? Толико сам те чекала, толико чекала. Кад ћеш ме наћи? Сад си ту, нашао си ме. Је ли да си ме нашао? Мене и нашу кућу. Ти нијеси био још у нашој кући, заувијек нашој, твојој и мојој кући. Допашће ти се, лијепо је, све нарочито за тебе приправљено.
Он је стајао. Гледао је, гледао у пламене очи дјевојке. Од дјевојке је био опојни дах врелине неба, женскога зноја и разнога миомириса њенога тијела. Капљице зноја су се сјактиле. Пирнуо је вјетрић. Дјевојка је стајала. Ставила је његову руку себи на раме. Закоракнула је у тамно гротло јаме. Он је закоракнуо за дјевојком.
Тако су пошли. Спуштали су се, спуштали, дубоко, до самог темеља брда. Онда су удрили попријеко. У један мах, стијење се пред њима растворило. Пукао је простор. Високо горе, изнад до бескраја дугих, окомитих зидова из кристала, синуло је свијетлоплаво небо. Изишли су у равнине оних про¬стора. Ишли су равним ливадама. Око њих, расло је биље, трава и цвијеће. Сунце је жегло на плавом небу. Ушли су у једну велику дворану. Дворана је била украшена свијећњацима од прозирног горског кристала. Висили су с таванице. Насред дворане, било је постављено мраморно, бијело престоље од саме свиле, окићено разноликијим украсима од злата и драгог камења. Поред пријестоља, биле су двије велике златне кугле. Имале су златну дршку од слоноваче.
Дворане су се ређале по простору. Дјевојка је ушла у дворану. Он је ушао за дјевојком. Пирнуо је вјетрић. Утолико, отворила су се нова врата. Била су сва од злата с разноликијем украсима. Били су ту израђени момци, дјевојке, сви наги, како јашу бијесне хате без седала, с копљима у рукама, па разноврсне кићене птице и дивље животиње. Велика дворана, која се указала, била је висока и пространа. Била је сва обложена свилом и кадифом, до самих прозора од биљура. Подом дворнице, застртим меканим, млијечно бијелом свилом, лежали су изрезбарени дивани од злата. Били су престрти покривачима и прекривени свиленијем јастуцима, извезеним златним жицама. Поред дивана, стајале су ниске столице, израђене од чистога злата. На столицама, лежали су јастуци од свиле, украшени свакојаким украсима.
Кроз прозирне зидове дворнице, сви су зидови били прозирни, видјело се мермерно купатило у другој дворани, с прозрачним кадама од кристала, и водом, бистром и кристаластом, како се прелијевају из једне каде у другу. Ушли су у дворану.
На једном зиду дворане, указало се удубљење, широко и високо. Испод завјеса, прозирних и сјајних, стакластих као паучине, указале су се чипке пространог кревета. Кревет је био прекривен бијелијем јастуцима. На чипкама, био је отисак дјевојчињега тијела у меканим, изувијаним, свиластим бијелим простиркама. Изнад кревета, дизала се висока, плава небница. Пењала се до плаветних висина с правим, безбројним звијездама, које су се видјеле дању. Испред дворнице, видјела се вода неке големе ријеке, како мирује, бистра, зеленкаста.
Дјевојка га је примила за руку. Врнула се у прву дворану. Посадила га је на пријестоље. Ето. Све сам ти сачувала. Послије ћемо ићи и у друге одаје иза ложнице, има их безброја, за сваки дан и ноћ по једну, никад двије ноћи у једној не морамо саста¬вити. Све ћеш ти преобисти. Све испробати, свака сљедећа је љепша од предходеће. Но би се ти сад, јаним, окупао. Ела. И ја ћу. Поћи ћемо заједно. Дјевојка је устала. Повела га је за руку у купалиште. Смјешкала се, гледала у њега за собом. Потље ћемо ићи и на ријеку, то је наш извор, ничиј до твој и мој, чујеш како лијепо гргољи, извире из наше баште, ти волиш изворе и ријеке, ође је само оно што ти волиш, све је твоје, све, ама баш све. И језеро, и оно је твоје. Вазда ћемо бити заједно у овој љепоти, више се никад нећемо растати, ни за трен, је ли, да нећемо.
Тог поднева је отишао, и нико га никад више није видио. Никад се више врнуо није. Тражили су га, звали, чекали, али узалуд. Ту му се сваки траг заметнуо.
Приповиједало се, како су једнога дана неки чобани накасали на гротло јаме, које се прије никад није дало наћи. Сад су га ласно нашли. Неки од оних чобана, узеше поиздаље да баце камен низ гротло. Бацише једну повећу стијену. Али, камен није хтио доље, но се једнако вртао. Они су га бацали опет. Камен никако није могао пропасти. Онда су спуштали једнога чојка на канапу у отвор јаме. Али, канап се сам врнуо натраг, с чојком здравијем и читавијем. Неки су узели да прескоче јаму. Загнали су се, загнали, и прескочили је као од шале. Од тада, ништа неће у отворену јаму. Нема ни једне ствари која у њу може упасти. Стока мирно пасе сочну траву на ливади око њена гротла. Ту је трава најслађа, вазда бујна и зелена, па макар гдје друго каква суша владала.
Они чобани су, из дубина, повремено у налетима чули чудновате гргољење неких гласова, мрмор, кристаласто звонак, а тих и умилан. То они једно другоме шапућу свакојаке умилне, сласне ријечи, о љубави, миловању, чекању и чежњи. Гласови каткад утихну, и тада се чује као гргољење неке бистре, стакласте воде која се пресипа преко кристала. Мора бити, то се њих двоје купљу у бистрој, кристаластој води. Неки мрмор или гргољење, ондје се вазда чује.
Ко тај глас чује, макар само једном, никад га више не може заборавити. Но му једнако у ушима остане. Од тог гласа, обузме га таква сласт, да се исказати не може. Тај који чује, вазда срећан и таличан остане. Нема тога, што он не може постићи. Све му за руком иде. И никаква недаћа на њега неће, не да онај глас, но га пошаст свака вазда облази. И срећа га прати на свакојему његовоме путу и у свакојему науму.
Од тада, многи и обидују, е да би ли нашли јаму и чули онај мрмор. Али, мрмор никад нијесу чули. Треба се добро примирити, и чекати, ко зна колико дуго чекати. Гласови се не јављају вазда, до само понекад, и то један час дана. Но се не зна који је то час, нити који је дан, како и колико на њега треба чекати. А свако не може чути тај глас. Но, треба да има некога кога дубоко, искрено воли, и тај да њега воли исто тако, иначе глас никада чути неће. Такав, онај глас одмах ласно чује кад год дошао до гротла јаме. Њему, глас се вазда јави.
Чобани, који по брду стада јаве, видјели су некад неке велике, планинске голубове, као да из гротла излијећу увис у небо, и то вазда два. Лете заједно. Сијеку ваздух, не одвајају се један од другога нигда. Приповиједали су, како су то голуб и голубица. Но, онаквих голубова, нико нигда прије видио није. Велики су, гојни, снажни, мимо све голубове. Лете као вихор, не можеш их ни замијетити како профуче онијем простран¬ствима. За њима само остане фијук ваздуха. Нико никад није видио, да се врћу, ни како слијећу у гротло. А опет, оданле излијећу. Какви су то голубови, не зна се.
Светислав Алексин Павићевић
Гротло јаме је некако троугласто и нешироко, тако се причало. Показује се једнијем крајем у земљи, другијем у сти¬јени. Ко не зна, би рекао обична пуклина јали шкрапа. У стара времена, многи силан момак, трнуо је да јаму прескочи. Нешто их је вукло, да је прескоче из загоне, ка није широка. Лако су прескакали и дупло шире раселине. Најбиранији момци би се загнали, скочили. Тијело се вине у висину, полети изнад рупе. Кад би се затекло таман изнад средине отвора јаме, у један мах би полетјело окомито доље, и ћимбасило право у само гротло. Како и зашто, није се знало. Многи најзорнији момак је тако обршио. Нико никад није успио јаме прескочити. Не да се јама свладати. Само намами, па повуче, појми у себе. Позобље момка. Од тада, нико се више гротлу примаћ поближе не смије, би га она јама сама позобала.
Неки чобани су видјели, и приповједали, како из јаме излазе некакве приказе. Нешто блиједо изиђе, и фучи проз ону грабовину ноћу, да не можеш никако замијетити. Не зна се што је то. Није само ноћу, но и дању, али у вријеме подневне маине и мртвежи, кад је сунце најжешће, и све се умртва. У јами ли, или у честару око ње, чобани то нијесу умјели тачно рећи.
Онај крај, чобани су, по могућству, поиздалека заобилазили. Пазили су да им стока тамо случајно сама не одјави. Знало се, како је баш на ливади око гротла, трава сочна, зелена и бујна, да то нигдје више ни у пољу нема. Стока због нечега баш на ту траву трчи, као на солило. Али, гдје је та јама, то нико право не зна.
У поднев, у највиши вар од дневи, избио је на оштре стијене врха брда. Био је наг. Стајао је, стајао. Сунце је висило ниско, изнад самога тјемена, некако тешко, а празно, као откинуто. Ту се зауставило, стало, да даље не макне. Пржило је, ждрака небеска била, да ужди камен. Право с њега капала је густа, мртва јара. С камења је био огањ, бриждао, пресипао се по земљи, као врели језичци пламена с онога усијанога камења.
Стајао је на највишој стијени, стајао, непомичан. Испод стијене, било је у ливади отворено гротло јаме.
Уз стијену, на подножју, у густој трави ливаде, на ивици гротла, сједела је дјевојка. Била је на златноме пријестољу, постављеном свиленијем прекривачем, извезеним златом и драгим камењем. Дјевојка је била боса, и потпуно нага. Дуге, сплетене витице косе, боје презрелога, јарога пшеничнога класја, висиле су јој преко прсију, лијево и десно од дојки, низ струк, спуштали се у гротло јаме, треперили као усијани прутови. Испод дебелих, злаћаних плетеница, извиривали су вршци купастих, високих дојки. Кожа им је била бијела и сјајна. Дјевојка је дуге витке ноге наслонила на свилени подметач, окићен дијамантима. На глави јој је била бљештава дијадема. Овјенчавала је жеженим сјајем вијенац косе поврх главе. Сун¬чеви зраци су се одбијали од дијадеме, злата и драгуља, и били, једнако као да је само сунце шљегло на дјевојчину главу. С ње је била свјетлост и ватра. Дјевојка је сједјела замишљена, мирна. Сунчала се.
Врхови камења по ливадици, вирили су из земље плитко као рошчићи. Дјевојка се пренула. Погледала је у њега. Осмјеј¬нула се, дигла руку. Он је искоракнуо. Корачао је низ стијену. Стао је пред дјевојку. Стајао је пред дјевојком, над гротлом јаме. Гледао је у њене очи, гледао. Дјевојка је гледила у њега, гледила. Очи дјевојке су горјеле. Из њих је палацао жежени пламен, жешћи од вреле јаре с онога камена. Дошао си. Но си ми нешто јако замишљен. Што ти је, што то може бити, за јаде. Нека те бољка мучи. Све ћемо то извидати, као руком макнуто. Што си чинио досад? Толико сам те чекала, толико чекала. Кад ћеш ме наћи? Сад си ту, нашао си ме. Је ли да си ме нашао? Мене и нашу кућу. Ти нијеси био још у нашој кући, заувијек нашој, твојој и мојој кући. Допашће ти се, лијепо је, све нарочито за тебе приправљено.
Он је стајао. Гледао је, гледао у пламене очи дјевојке. Од дјевојке је био опојни дах врелине неба, женскога зноја и разнога миомириса њенога тијела. Капљице зноја су се сјактиле. Пирнуо је вјетрић. Дјевојка је стајала. Ставила је његову руку себи на раме. Закоракнула је у тамно гротло јаме. Он је закоракнуо за дјевојком.
Тако су пошли. Спуштали су се, спуштали, дубоко, до самог темеља брда. Онда су удрили попријеко. У један мах, стијење се пред њима растворило. Пукао је простор. Високо горе, изнад до бескраја дугих, окомитих зидова из кристала, синуло је свијетлоплаво небо. Изишли су у равнине оних про¬стора. Ишли су равним ливадама. Око њих, расло је биље, трава и цвијеће. Сунце је жегло на плавом небу. Ушли су у једну велику дворану. Дворана је била украшена свијећњацима од прозирног горског кристала. Висили су с таванице. Насред дворане, било је постављено мраморно, бијело престоље од саме свиле, окићено разноликијим украсима од злата и драгог камења. Поред пријестоља, биле су двије велике златне кугле. Имале су златну дршку од слоноваче.
Дворане су се ређале по простору. Дјевојка је ушла у дворану. Он је ушао за дјевојком. Пирнуо је вјетрић. Утолико, отворила су се нова врата. Била су сва од злата с разноликијем украсима. Били су ту израђени момци, дјевојке, сви наги, како јашу бијесне хате без седала, с копљима у рукама, па разноврсне кићене птице и дивље животиње. Велика дворана, која се указала, била је висока и пространа. Била је сва обложена свилом и кадифом, до самих прозора од биљура. Подом дворнице, застртим меканим, млијечно бијелом свилом, лежали су изрезбарени дивани од злата. Били су престрти покривачима и прекривени свиленијем јастуцима, извезеним златним жицама. Поред дивана, стајале су ниске столице, израђене од чистога злата. На столицама, лежали су јастуци од свиле, украшени свакојаким украсима.
Кроз прозирне зидове дворнице, сви су зидови били прозирни, видјело се мермерно купатило у другој дворани, с прозрачним кадама од кристала, и водом, бистром и кристаластом, како се прелијевају из једне каде у другу. Ушли су у дворану.
На једном зиду дворане, указало се удубљење, широко и високо. Испод завјеса, прозирних и сјајних, стакластих као паучине, указале су се чипке пространог кревета. Кревет је био прекривен бијелијем јастуцима. На чипкама, био је отисак дјевојчињега тијела у меканим, изувијаним, свиластим бијелим простиркама. Изнад кревета, дизала се висока, плава небница. Пењала се до плаветних висина с правим, безбројним звијездама, које су се видјеле дању. Испред дворнице, видјела се вода неке големе ријеке, како мирује, бистра, зеленкаста.
Дјевојка га је примила за руку. Врнула се у прву дворану. Посадила га је на пријестоље. Ето. Све сам ти сачувала. Послије ћемо ићи и у друге одаје иза ложнице, има их безброја, за сваки дан и ноћ по једну, никад двије ноћи у једној не морамо саста¬вити. Све ћеш ти преобисти. Све испробати, свака сљедећа је љепша од предходеће. Но би се ти сад, јаним, окупао. Ела. И ја ћу. Поћи ћемо заједно. Дјевојка је устала. Повела га је за руку у купалиште. Смјешкала се, гледала у њега за собом. Потље ћемо ићи и на ријеку, то је наш извор, ничиј до твој и мој, чујеш како лијепо гргољи, извире из наше баште, ти волиш изворе и ријеке, ође је само оно што ти волиш, све је твоје, све, ама баш све. И језеро, и оно је твоје. Вазда ћемо бити заједно у овој љепоти, више се никад нећемо растати, ни за трен, је ли, да нећемо.
Тог поднева је отишао, и нико га никад више није видио. Никад се више врнуо није. Тражили су га, звали, чекали, али узалуд. Ту му се сваки траг заметнуо.
Приповиједало се, како су једнога дана неки чобани накасали на гротло јаме, које се прије никад није дало наћи. Сад су га ласно нашли. Неки од оних чобана, узеше поиздаље да баце камен низ гротло. Бацише једну повећу стијену. Али, камен није хтио доље, но се једнако вртао. Они су га бацали опет. Камен никако није могао пропасти. Онда су спуштали једнога чојка на канапу у отвор јаме. Али, канап се сам врнуо натраг, с чојком здравијем и читавијем. Неки су узели да прескоче јаму. Загнали су се, загнали, и прескочили је као од шале. Од тада, ништа неће у отворену јаму. Нема ни једне ствари која у њу може упасти. Стока мирно пасе сочну траву на ливади око њена гротла. Ту је трава најслађа, вазда бујна и зелена, па макар гдје друго каква суша владала.
Они чобани су, из дубина, повремено у налетима чули чудновате гргољење неких гласова, мрмор, кристаласто звонак, а тих и умилан. То они једно другоме шапућу свакојаке умилне, сласне ријечи, о љубави, миловању, чекању и чежњи. Гласови каткад утихну, и тада се чује као гргољење неке бистре, стакласте воде која се пресипа преко кристала. Мора бити, то се њих двоје купљу у бистрој, кристаластој води. Неки мрмор или гргољење, ондје се вазда чује.
Ко тај глас чује, макар само једном, никад га више не може заборавити. Но му једнако у ушима остане. Од тог гласа, обузме га таква сласт, да се исказати не може. Тај који чује, вазда срећан и таличан остане. Нема тога, што он не може постићи. Све му за руком иде. И никаква недаћа на њега неће, не да онај глас, но га пошаст свака вазда облази. И срећа га прати на свакојему његовоме путу и у свакојему науму.
Од тада, многи и обидују, е да би ли нашли јаму и чули онај мрмор. Али, мрмор никад нијесу чули. Треба се добро примирити, и чекати, ко зна колико дуго чекати. Гласови се не јављају вазда, до само понекад, и то један час дана. Но се не зна који је то час, нити који је дан, како и колико на њега треба чекати. А свако не може чути тај глас. Но, треба да има некога кога дубоко, искрено воли, и тај да њега воли исто тако, иначе глас никада чути неће. Такав, онај глас одмах ласно чује кад год дошао до гротла јаме. Њему, глас се вазда јави.
Чобани, који по брду стада јаве, видјели су некад неке велике, планинске голубове, као да из гротла излијећу увис у небо, и то вазда два. Лете заједно. Сијеку ваздух, не одвајају се један од другога нигда. Приповиједали су, како су то голуб и голубица. Но, онаквих голубова, нико нигда прије видио није. Велики су, гојни, снажни, мимо све голубове. Лете као вихор, не можеш их ни замијетити како профуче онијем простран¬ствима. За њима само остане фијук ваздуха. Нико никад није видио, да се врћу, ни како слијећу у гротло. А опет, оданле излијећу. Какви су то голубови, не зна се.
Светислав Алексин Павићевић
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.