субота, 28. децембар 2013.

Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki (F.M. Dostojevski)


Još sasvim mali dečko, od kakvih šest godina, pa čak i manje, probudio se jednog jutra u vlažnom i hladnom polupodzemlju. Obučen je bio u nekakav tuđ kaputić, i drhtao je. Disanje mu izletaše u vidu bele pare, i, sedeći u uglu na nekom sanduku, on je iz duga vremena naročito puštao tu paru iz usta, i zabavljao se gledajući kako ona izleće.
   No on je veoma želeo da što jede. Nekoliko je puta od jutros prilazio drvenom krevetu gde je na podrtoj slamarici i na nekakvom zavežljaju ispod glave ležala bolesna njegova majka.
   Kako je ona ovamo dospela?
   Mora da je doputovala sa svojim dečkom iz neke druge varoši, pa se iznenada razbolela. Svratila je u polupodzemnu jeftinu gostionicu, gde je u jednoj prostoriji na drvenim posteljama noćivalo mnoštvo sirotinje. Stanovnici tog podzemlja behu se danas razišli, - bio je Badnji dan, - a jedini odrpanac što beše ostao tu u suterenu, ležao je mrtav pijan, - i ne sačekavši veliki praznik!
   U drugom uglu sobe ječaše od revmatizma nekakva osamdesetogodišnja starica koja je negda po bogatim domovima živela kao dadilja, davala svu svoju dušu tuđoj deci, a sada je, zaboravljena od te dece i od njihovih roditelja, umirala samorana, jaučući i gunđajući na mališana tako da se ovaj već poče bojati i da priđe njenoj postelji.
   Mali je našao negde u hodniku vode da se napije, ali korice hleba nigde da nađe, pa valjda već deseti put prilaziše da probudi svoju mamu. Strašno mu najzad bi da bude u mraku: odavno se već smrklo, a lampu još nikako ne pale.
   Napipavši lice svoje mame, on se začudi što se ona nikako ne miče, i došla hladna kao zid.
   "Mnogo je ovde hladno", pomisli dečko, zastade malo, i nesvesno zaboravivši svoju ruku na ramenu pokojničinom. Zatim duhnu u prstiće da ih odgreje, pa najednom, napipavši na krevetcu svoj pocepan šeširić, polako, pipajući po mraku, pođe iz suterena. On bi, siromah, još i ranije pošao, ali se sve bojao nekog velikog psa koji koji je, gore na stepenicama, ceo dan arlukao pred susednim vratima. No sad pseto ne beše tamo, i on najednom izađe na ulicu.
   Gospode Bože, kakva je to varoš! Nikad on još nije takvo što video. Tamo, u palanci, odakle je došao, noću je pomrčina kao testo – jedan fenjer na celu ulicu. Drveni, niski kućerci zatvaraju se daščanim kapcima; na ulici, čim se smrkne, nigde nikoga: svi se zatvaraju po kućama, i samo arluču čitavi čopori pasa, - stotine i hiljadama ih arluču i laju svu dragu noć.
   Ali je zato tamo toplo bilo, i davali su mu da jede, a ovde – o Bože, da mu je sad da što jede!... I kakva je ovo vreva i tutnjava, kakva svetlost i ljudi, i konji, i gospodska kola, i zima, i zima!
   Smrznuta para diže se od preumorenih konja, iz njihovih vrelo dišućih nozdrva; kroz buav, rastresit sneg zveče o kamenje potkovice, i svi se tako guraju, i Bože... tako bi sad što jeo, makar kakav mali zalogajić, i tako ga najednom počeše boleti prsti!
   Evo opet jedna ulica, - oh, kako je široka! No, ovde će me sigurno pogaziti kola! Gle kako svi viču, trče i jure na fijakerima, a svetlosti, koliko svetlosti!
   A šta je ovo? Uh, kakvo veliko staklo, - prozorsko okno, a iza okna soba, a u sobi neko drvo do tavanice. To je jelka, božićno drvce, a na jelki koliko svećica, koliko zlatnih hartijica i jabuka, a svud oko njih lutkice, mali konjići; po sobi trče deca, lepo obučena i čista, smeju se i igraju se, i jedu i piju nešto.
   Gle, ova devojčica počela da igra sa dečakom, - kakva lepa devojčica! A tu je i svirka: čuje se ovde na ulici kroz prozor.
   Gleda to naš mališan, čudi se, već se i smeje, no sad ga bole i prstići na nožicama, a na ručicama su mu već sasvim pocrveneli, ukrutili se, pa već ne mogu ni da se savijaju, i boli ga kad miče prstima. I najednom mali oseti da ga mnogo bole prstići, zaplaka se pa potrča dalje...
   I gle, opet ugleda kroz neki drugi prozor drugu jednu sobu, pa i u njoj drveće, a na stolovima razni kolači: od badema, crveni, žuti, i sede tamo četiri bogate gospođe, pa ko dođe, one mu daju kolača, a vrata se otvaraju svaki čas, ulazi im sa ulice mnogo gospode.
   Prikrade se naš mali, otvori najednom vrata pa uđe... Uh, kako viknuše svi, pa počeše mahati rukama na nj. Jedna mu gospođa brže priđe, turi mu u ruku kopejku, pa mu otvori vrata – na ulicu! Kako se, jadnik, uplašio! A novac mu odmah ispade i zveknu po stepenicama: sad već nije mogao da savije svoje crvene prstiće, pa da stisne kopejku.
   Istrča dečko opet na ulicu pa pođe brže-brže, a kuda – to ni sam ne zna... Opet bi da zaplače, ali se već boji, trči-trči i na ručice duva. I teško mu je u srcu jer se sad najednom osetio tako usamljen, i strah ga je... Kad najednom... Bože! Šta je ovo opet sad! Stoje ljudi na ulici pred ogromnim prozorom od gore do zemlje, i gledaju: iznutra, u tom prozoru, tri lutke, male, fino obučene u crvene i zelene haljinice, pa kao žive! Nekakav čičica sedi kraj njih, pa kao da svira u violinu, i još druga dva stoje opet tu, sviraju u male violinice, mašu glavama te daju takt, jedan u drugoga gledaju, a usne im se miču, govore, baš "zapravo" govore, - samo se ovamo na ulici, kroz ono ogromno debelo staklo, ništa ne čuje...
   Dečko u prvi mah pomisli da su oni živi, a kad vide da su to lutke – najednom se zasmeja. Nikad on nije video takvih lutaka, nit je znao i da postoje takve! I hoće da zaplače, ali su mu te lutkice tako smešne.
   Najednom mu se učini da ga je neko sastrag zgrabio za kaputić: jedan veliki ulični mangup stojaše pored njega, pa ga najednom udari po glavi, zbaci mu šešir, i udari ga nogom ispod kolena. Preturi se mališan na zemlju, neko stade vikati, on se uplaši i pretrnu, skoči pa naže bežati, i najednom utrča – ni sam ne zna kud – ispod neke kapije, u tuđe dvorište, - i zguri se iza nekih naslaganih hvatova drva:    "Ovde me niko neće naći, a i mrak je".
   Čučnu i zguri se, a nikako da odahne od straha, i najednom, sasvim iznenada, dođe mu tako prijatno: ručice i nožice ga najednom prestaše boleti, i bi mu tako toplo, kao kraj peći!... Pa se trže i sav uzdrhta: ah, ta on je to ovde napolju zaspao! Kako je dobro tu spavati!
   "Posedeću ovde malko, pa ću opet poći da gledam one lutke", pomisli dečko, nasmehno se i seti ih se: "Baš kao žive!"... I najednom mu se priču da nad njim njegova mama pevuši pesmicu. "Mama, ja spavam; ah, kako je ovde dobro spavati!"
   - Ajdemo k meni, mali, na božićnu večeru, na božićno drvce, na Hristovu jelku, - šapnu nad njim najednom nekakav tihi glas.
   On već pomisli da je to njegova mama, ali ne, nije ona. Pa ko ga je onda to sad zvao? On ne vidi, ali neko se saže prema njemu, zagrli ga u pomrčini, a on mu pruži ruku i... najednom... O, kakva svetlost! O, kakva divna božićna jelka! Nego to nije jelka, on još takvih drveta video nije! Gde li je on to sad? Sve se blista, sve se sija, a svud oko njega lutke, - ali ne, to su sve dečaci i devojčice, samo vrlo sjajni. Svi se oni viju oko njega, lete, svi ga ljube, uzimaju ga; nose sa sobom, pa i on sam leti, i vidi: gleda ga njegova mama, i smeje se na nj radosno.
   Mama! Mama! Ah, kako je dobro ovde, mama! – dovikuje joj dečko, pa se opet ljubi sa decom, hteo bi da im što brže ispriča o onim lutkicama iza prozora. "Ko ste vi, dečaci? Ko ste vi devojčice?" – pita ih on, smešeći se i ljubeći ih.
   -To je večera uoči Božića, Badnje veče i jelka kod Hrista, - odgovaraju mu oni. – "Kod Hrista je uvek na Badnje veče jelka za malu decu, koja tamo dole nemaju svoje jelke... Mi smo Hristovi polažajnici..."
   I on doznade da su ti dečaci i devojčice svi bili isto takva deca kao i on – ali jedni su se posmrzavali još u onim kotaricama u kojima su ih od podlaca i kukavica prevarene, i sramno napuštene mlade matere ostavile pred kućama petrogradskih činovnika; druga učmanula i umrla kod najmljenih dojkinja – na ishrani u Domu za odojčad; treća su umrla na sasušenim, učmanulim grudima svojih iznemoglih matera kad je bila gladna godina; četvrta se pogušila u vagonima treće klase, od zapare i smrada – i sva su ta deca sad ovde, sva su ona, kao anđeli, sva su kod Hrista, a On sam među njima, u njihovoj sredini, i pruža im ruke, i blagosilja njih, i majke im...
   A i majke te dece sve stoje tu, u prikrajku, i plaču: svaka upoznaje svog dečka ili devojčicu, a ovi im doleću i ljube ih, utiru im suze ručicama i mole ih da ne plaču, jer je njima ovde tako dobro...
   A dole, ujutru, pokućari nađoše iza hvatova složenih drva malu lešinicu zalutalog i smrznutog dečka...

Fjodor Mihajlovič Dostojevski





 Izvor https://www.facebook.com/






 Knjiga MALIŠAN KOD HRISTA NA BOŽIĆOJ JELKI 

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.