петак, 21. јул 2017.

Срећан празник Свети великомученик Прокопије! Срећна слава, на многаја љета!

МОЛИТВА светом великомученику ПРОКОПИЈУ

О, свети и велики мучениче Прокопије, величанствени слуго Господњи, погледај са Неба и на нас, недостојну децу последњих времена, и принеси молитву Господу за спасење наше, како би се и ми удостојили уласка у Вишњи Јерусалим, макар И у најдаљи кутак његов. Можда је ово дрско што тражимо од тебе, ми који гресима својим утиремо стазе антихристу, али коме да се обратимо, кога да молимо, ако не вас, звезде Небеске, чија светлост кроз векове обасЈава овај, у грех огрезли свет. Али, Господ је рекао да у молитви досађујемо као она ев.шђелска жена, и ми то кроз ове речи ево и чинимо.
Многе су ране наше и многе су муке наше. Болесне су нам душе, па нам и тела страдају. Нека молитве твоје Господу излију благодат на нас, како би прво душе, те бесмртне невесте Христове, од сваке нечистоте опрали, и спремили за час када Господ закуца и на наша врата и позове нас себи. А нека нам Господ подари, молитвама твојим, свети Прокопије, и телесног здравља, како би Га могли још више славити и више Му служити.
Нека нам у ова немирна времена Господ подари мира, и међу нама и у нама, и љубави, како би могли да љубимо и непријатеље своје. Јер онај ко не буде имао љубави у себи, у Царство Небеско неће ући, макар и мртве васкрсавао.
Због тога нам зацели све ране душевне, свети Прокопије, да макар као бледа слика личимо на Спаситеља свога, и да се повратимо у оно стање у коме Адам беше пре пада, када је познавао суштину ствари. Јер ми, овакви јадни, нисмо ни свесни колико нема добра у нама, и колико треба да се поправљамо и мењамо, да би се удостојили спасења.
И дај нам, мучениче Христов Прокопије, снаге да све смутње и саблазни времена овога храбро савладамо, да веру сачувамо, да не поклекнемо пред силама таме које, ево хоће, да нас присаједине себи. Као што си ти веру у Господа исповедио и крвљу је запечатио, учини и нас храбријим него што јесмо, па да се одупремо свим насртајима и видљивих и невидљивих непријатеља, који би да Свету Веру нашу, Веру Православну, упрљају и униште, и тако нам одузму наду на спасење.
Прими ове молитве наше, мучениче Божији Прокопије, и очисти их својим, па их принеси Господу да се смилује на нас, и да нас не одбаци од себе, већ да нас удостоји спасења, како би и ми могли радосно са Ангелима да непрестано прослављамо Пресвету Тројицу, која у Оцу и Сину и Светоме Духу вечно пребива. Амин.  


Image may contain: 2 people, people standing   

Свети великомученик Прокопије

Тропар, глас 4. Мученик Твој Господе, Прокопије, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.


Image may contain: indoor 

Светом Великомученику Прокопију молитвено се обраћамо и за женидбу (удају) - Катакомбно смештене мошти Светог Великомученика Прокопија налазе се у подземљу Прокупачке Цркве.

МОЛИТВЕ ЗА СВЕТУ ТАЈНУ БРАКА

Ради потсећања какви треба да будемо и благослова Божијег, ове молитве могу читати: 
- они који желе да ступе у свету тајну брака, као и
- они који се већ налазе у браку.

Молитва:

Благословен си Господе Боже наш, Свештеноделатељу тајног и чистог брака и Законодавче телеснога, Чувару непропадљивости и добри Стројитељу свега животног. Ти си Господару у почетку створио човека и поставио га да влада творевином, и тада си рекао: Није добро да човек буде сам на земљи, да му створимо помоћника према њему; и узевши једно од ребара његових тада си створио жену, коју видевши Адам рече: ево сада кост од мојих костију, и тело од мога тела, она ће се звати жена, јер је узета од мужа свог. Ради тога оставиће човека оца свог и мајку, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело; и оне које је Бог саставио, човек да не раставља. Јер си Ти Господе, Боже Вечни, растављене довео до јединства и установио њихову међусобну нераскидиву везу. Од Тебе се жена сједињује са мужем ради помоћи и продужења људског рода. Ти сам Господе Спаситељу на свети начин вршиш тајанствени и чисти брак. Зато даруј и мени Господе да разликујем љубав од страсти и похотљивости, да једно друго не оставимо сиромашне и упропаштене, већ као супружници да будемо сложни, душом и телом, да живећи у истини и љубави Твојој међусобно обогаћујемо живот свој.
Избави нас Господе Боже наш, од лажног мудровања телесног и сваког мрачног и тамног сладострашћа. Умири побуне тела нашег, укроти насртаје страсти и угаси распаљене стреле лукавога које на нас подмукло лете. Сачувај нас благодаћу својом од тога, као што си од огња сачувао света три младића, пославши им росу с неба. Нека дође на нас она радост коју је имала блажена царица Јелена када је пронашла Часни Крст. Сачувај нас Господе Боже наш, као што си сачувао Ноја у ковчегу, као што си сачувао Јону у утроби морске немани. Сети се и нас Господе Боже наш, као што си се сетио Еноха, Сима, Илије, као што си се опоменуо четрдесеторице својих светих Мученика, пославши им венце с неба, подари и нама венац твоје свете тајне брака.
Још Те молим, Преславни Господе, да нам дарујеш мир Твој, да унесемо радост у живот наш и да нађемо непролазну љубав којом си нас Ти сам заволео. Да сложни будемо на корист и помоћ другима, и да се радујемо здравој и доброј деци. Амин!

Image may contain: 1 person  

Свети великомученик Прокопије

Кондак, глас 2. Божанском ревношћу распаљен ка Господу Христу и ограђен силом Крста, непријатељско насртање и одважност си уништио, Свети Прокопије, и славну Цркву си узвисио, веру раширио, и нас просветио.  


No automatic alt text available.  

Мошти Светог великомученика Прокопија - Манастир Ивирон - Света Гора

Радуј се, свети великомучениче Прокопије, узвишени Христов страдалниче!



Света Петка Ђунис


четвртак, 20. јул 2017.

ПЕРУН - БОГ ГРОМОВНИК

 


Перун је један од најмоћнијих словенских богова, код многих племена врховно божанство. Историчар Прокопије из Цезареје записао је у 6. веку о веровањима Словена и Анта:

„Верују да постоји само један бог, творац муње, и да је он господар свега и жртвују му говеда и све жртве. Судбину нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домак, или их савлада болест или су у рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасавши се жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом.“

Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника у индоевропској митологији и има много заједничких црта с аналогним култом Перкунаса у митологији балтичких народа. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома - скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:

„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“

Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорсу, Дажбогу (Дајбогу), Симарглу, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.
Име Перун настало од корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити и суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе.Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:


Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави.
Вај дажду вај
Вај Перуне вај!
Да остави преко мора
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај.
Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!


По завршетку обреда, гране, венцe и букете бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу. У вези са тим, постоји и веровање да ако се неко лети током суше удави у реци или језеру падаће јака киша са градом. Занимљиво је и веровање да ће киша почети да пада ако људи ухвате попа, и то на силу, заљуљају га на рукама и убаце обученог у реку.
У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“...

Сачувани су и многи топоними везани за Перуна. На простору бивше Југославије неки од њих су:
Перуњи врх (Словенија), брдо Перун у Истри (Хрватска),планински врх Перун између Сутјеске и Вареша (БИХ), село Перуника код Куршумлије (Србија), Перунска планина у кратовском округу (Македонија) итд.


Код Срба је у 19. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:

„...Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена
Перуновић и Перуничић.


Сима Тројановић даље пише:
„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску
песмицу, којој се помиње планина Перунска:


Дивун - Дивуне!
Јаши коња Пауне!
Дек ће се денемо?
Под Букове планине,
сам бог седеше,
Самовила пишеше,
орлово крило,
пауново перо,
на планини Перунској...“


Перунов дан је четвртак. Код Балтичких и Полапских Словена четвртак се звао „перендан“. Исти дан је познат и код многих других народа као дан бога громовника. У народу се верује да је на Перунов дан (20. жетвар) добро заклати старог петла. Ако петао остане у животу, домаћин неће, јер народ верује да петао тога дана говори: „ја остадох у животу - домаћин неће“. Петао је у словенској вери и многим другим претхришћанским верама повезиван са соларним божанствима, поготово са громовницима. Исто тако, верује се да ако на Перундан грми ораси и лешници неће добро родити или ће плод бити шупаљ и црвљив.
 

Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом - храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.

Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана.
20.7. Перунов дан славе родноверне заједнице:
 

„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“,„Родовое огнище родной православной веры“, "Staroverci" и др.

Срећан празник родноверним Србима и свим Словенима! Слава Перуну!!!

Аутор текста УРС "Старославци"

SUTRA JE SVETI PROKOPIJE

SUTRA JE SVETI PROKOPIJE: Ovo su NARODNA VEROVANJA koja treba ispoštovati (VIDEO)



U pojedinim delovima Srbije sutrašnji dan se posebno praznuje
radi zdravlja dece. Svetog Prokopija neke porodice slave kao krsnu
slavu.




Srpska pravoslavna crkva i vernici sutra proslavljaju Svetog
Prokopija, jednog od ognjevitih svetaca. Njegov dan se svetkuje kao
jedan od 18 „zaprečitih“ dana u godini kada se odlažu svi teži i važniji
poslovi.




U pojedinim delovima Srbije sutrašnji dan se posebno praznuje radi
zdravlja dece, dok se u nekim na taj zabranjuje kupanje. Svetog
Prokopija neke porodice slave kao krsnu slavu.




Kamenoresci i rudari praznovali su ovaj dan kao slavu svojih zanata,
tada se izbegavaju svađe i psovanje, a kažu da ovaj dan poštuju i
muslimani.






Na Svetog Prokopija se ne valja kupati na reci, izbegava se kopanje,
čak i sahranjivanje. Kažu na ovaj dan „ne valja bosti“ ni zemlju, ni
platno, jer nije dobro zbog ujeda zmija.




– Pre desetak godina smo bili u poseti kod rođaka na selu. Sedeli smo
ispred kuće, a deca su se igrala u dvorištu. Nekim vilama su pokušavali
da kopaju zemlju. Moj stric ih je više puta upozorio da to ne valja jer
je Sveti Prokopije. Naglasio je da se „ne bode ni zemlja, ni platno“,
ako kopaš ili šiješ onda se čuvaj ujeda zmije.




– Meni je u tom trenutku bilo smešno. Deca su nastavila, dok stric
nije sklonio vile. Sutradan smo bili u šetnji, na putu nije bilo
trotoara, pa smo se prilikom prolaska automobila sklonili u kraj, na
stazicu. Dete je vrisnulo. Rekao je da ga je nešto ujelo, bila je to
ogromna zmija.\



             



– Brzo smo reagovali, odveli dete u bolnicu, srećom zmija nije bila
otrovnica, pa je prošlo bez većih posledica. Od tada strogo poštujem
Svetog Prokopija. Neko kaže da sam sujeverna, ali ko nije imao slično
iskustvo i „opekao“ se na ličnom primeru ne može da razume – ispričala
je za Telegraf.rs čitateljka.




Sveti Prokopije potiče iz Jerusalima. Ime mu je bilo Neanije. Prihvatio se vojničke službe za vladavine cara Dioklecijana.



 U vreme jednog pohoda Hristos mu se čudesno javio, ukazavši mu na
veliki svetli krst na nebu. On se krstio i dobio ime Prokopije. Javno je
ispovedio svoju veru, znajući da će biti pogubljen.




U Nišu je u prednemanjićko doba postojao manastir Svetog Prokopija, u
kom se čuvala ruka svetitelja. Svetinja je kasnije, kad su Turci
zauzeli Niš, preneta u Prokuplje, koje je i dobilo ime po ovom mučeniku.
Sudbina moštiju nije poznata od 18. veka.






Moma Kapor: Ko nam krade prijatelje i ko je kriv za kraj prijateljstva

Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja.

prijateljstvo
Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.
Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u “Mažestiku”, u podne, posle svih dobrih i loših godina!

prijateljstvo

Dva starca u “Mažestiku”, u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi.

prijateljstvo

Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.  

Izvor Opanak.rs

среда, 19. јул 2017.

Свети преподобни Сисоје Велики





 
Измалена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота.

За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика, где о њему пише ово. Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву. Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! - И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове.

Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? - Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? - Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? - И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана.

Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? - Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. - Поново устани! узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? - Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла.

Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате! зар не знаш да је трећа од Сатане?

Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. - Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! - И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе! одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! - Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! - И тако ава Сисоје излечи свога брата.

К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: "Имам једнога сина". Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: "Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш". Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: "Немој га бацати!" Човек му на то одговори: "Отац мој рече ми да га бацим". Монах му онда рече: "Мени отац наложи да га не смеш бацити". После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах.

Један брат упита аву Сисоја, говорећи: "Реци ми једну реч, по којој бих могао живети". Старац му на то одговори: "Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти".

Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? - Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем.

Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.

У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин.

Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: "Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље". - Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: "Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!"

И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. - Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. - Рекавши то, ђаво постаде невидљив.

Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом.

Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: "Ево, дође ава Антоније". Мало затим он опет рече: "Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: "Ево, дође лик апостола". И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? - И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. - Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. - На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. - Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! - Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

Sveti Sisoje zaštitnik dece: Uradite ovo da vam deca budu zdrava, a sve što radite bude blagosloveno

Srbi poštuju Sisoja kao kao zaštitnika dece i brzog pomoćnika u svakoj tuzi i nevolji. Sisoje je bio Misirac i učenik svetog Antonija. Kada je Antonije umro, Sisoje se nastanio u pustinjskoj gori, zvanoj Antonijeva, na kojoj se i Antonije ranije podvizavao.   


sveti sisoje
Sveti Sisoje proveo je 60 godina u podvizanju u pustinji, a svim monsima važio je kao izvor žive mudrosti.
Mnogi su baš kod njega dolazili po savet.
Kaže se da je pred smrt lice Svetog Sisoja zasjalo sunčevim sjajem, a kada je umro, cela soba bila je ispunjena blagošću.
Deo njegovih moštiju je u Manastiru svetog Vasilija Ostroškog u Bijeljini.
 
sisoje 2


OBIČAJI 
Evo šta treba da uradite da vam deca budu zdrava, a sve što radite bude blagosloveno!
Većina običaja vezanih za svetog Sisoja, koji se u Srbiji i danas poštuju, vezana je za decu.


sisoje sveti
 


Mnoge majke poste sedam dana pred ovaj praznik da bi se pričestile, a veruje se da će deca tako biti zdrava i da će ih u životu pratiti sreća. 

Izvor Opanak.rs 

уторак, 18. јул 2017.

Она је ишла за Христом

Беседа о великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној

  

«Господе опрости им, јер не знају шта раде!» – то је била последња молитва велике кнегиње Јелисавете, пре него што ју је прогутала црна провалија напуштеног рудника. 


Она је свесно ишла ка том бездану и категорички је одбила да напусти Русији, када је завладало безакоње. Она је ишла за Христом и њене духовне очи су пратиле светлост Васкрсења, која је блештала у провалији. Шта ју је довело у далеку уралску варошицу Алапајевск, која ће постати њена Голгота – њу племкињу, странкињу? Шта ју је предало у канџе непознатих људи, које је покретала демонска злоба? Њихови животни путеви се никако нису могли укрстити. Видела је те људе први и последњи пут у животу. Она се сусрела с њима само зато да би они над њом извршили пресуду, њој непознатног суда. Али то је све било расуђивање људи. А Божије расуђивање? За Бога је то био суд људски: за Бога, или против Бога. 


И велика кнегиња Јелисавета, бивша протестанткиња, која је примила православље у својој новој отаџбини и заволела православну Цркву и Русију «чак и до смрти», одговорила је злу. Како год да јој је пресудило разуздано, безумно зло, она је примила то као пресуду с Небеса, као могућност која јој је послата, како би на делу потврдила смисао читавог свог живота.

Љубав према Богу и љубав према људима, био је истински смисао њеног живота, и љубав је довела велику кнегињу на крст. И њен крст је порастао и присајединио се Крсту Христовом и то је била њена награда. 


Велика кнегиња је изгубила супруга, настрадао је од злонамерне руке терористе. Сопственим рукама она скупља то што је остало од човека кога је волела, и носећи у срцу бол страшног губитка, иде у тамницу да посети злочинца, с Јеванђељем у рукама, како би му дала опроштај и окајаног привела Христу. 




  
Цео њен потоњи живот у Русији био је саткан од милосрђа и служења Богу и људима. Велика кнегиња је окупила сестринство и основала Марто-Маријински манастир. Пратила је пример ове две јеванђељске сестре и служила је свим бедним и убогим. Она је у то дело уложила сва своја средства, дала је све без остатка, и саму себе је томе посветила све до краја. Њена љубав према људима била је узвраћена љубављу других према њој. 


Монахиња Варвара, која је помагала својој матушки великој кнегињи у све дане њеног служења, није пожелела да је остави ни у њеном последњем подвигу страдања. И она је украсила мученички венац својим самоодрицањем и самопредањем. 


У тешкој 1917. години, када је царовао метеж, када се рушило устројство некадашње Русије, када су се спремали да убију цара и самим тим руску државност, када су богохулници дигли руку на све што је свето и пуцали чак и на зидине Кремља, велика кнегиња Јелисавета је писала да је управо у том трагичном тренутку осетила у којој мери је Православна Црква заиста једина права Црква Господња. «Осећала сам тако дубоку жалост према Русији и њеној деци – писала је она – која у овом тренутку не знају шта чине. Зар то онда није болесно дете... Желим да узмем на себе његово страдање, да га научим да трпи, да му помогнем... Света Русија не може погинути. Али Велике Русије, авај, више нема. Потпуно је срушена Велика Русија, неустрашива и беспрекорна.» 


И из развалина и згаришта Русије, из бола читавог народа, из небројених њених страдалника чује се глас свете жртве, која окрепљује живот: «Света Русија и православна Црква, којој врата ада неће одолети – живе и живеће и даље, више него икада пре.» Те речи је написала у предвечерје свог страдања. 



  

«Уверена сам – наставља она – да је Господ који кажњава, исти онај Господ који и воли.» Ето мере њеног духовне величине, ето мере њене исцрпљености. Она је већ сама добровољно постала жртва, и Господ је прихватио њену жртву за Русију, коју је она толико волела. И не би имали никакве власти над њом, ти џелати који су се појавили ниоткуда, да им то није дато с Небеса. Сви који су били са великом кнегињом Јелисаветом, живе су бацили у окно рудника, осим једног који им се успротивио. Нису умрли истог трена. Још дуго су мештани, из дубина земље, служали Херувимску песму. А велика кнегиња је и тамо, у њиховој братској гробници, наставила дело Божије – својим апостолником је превила главу једног од повређених, који је био уз њу. 


Када су кроз три месеца после смрти мученика нашли место њиховог упокојења, видели су да је велика кнегиња лежала на дубини од 15 метара, држећи икону Спаситеља на прсима, којом је била благословена у дан када је примила православље. Праведници вечно живе! 


Руски новомученици су оне жртве, које је очекивала Васељенска Црква – они су допунили број убијених зарад Речи Божије. И ко зна, колико ће још трајати то «мало» апокалиптично доба, у ком овоземаљска Црква сазрева за Суд Божији, који ће се осветити свим живима на земљи за проливену крв праведника?

С руског Александар Ђокић


18 / 07 / 2017