среда, 18. октобар 2017.

Свети апостол Тома

 

Свети апостол Тома, звани Близанац,бејаше из Галилејског града Панеаде. Када Господ наш Исус Христос за живота Свога на земљи прохођаше градове и села учећи људе и исцељујући сваку болест, тада Тома, чувши проповед Његову и видевши чудеса Његова, прилепи се свом душом за Њега. И хођаше за Њим хранећи се слатким речима Његовим и гледањем пресветог лица Његовог, и удостоји се да га Господ уврсти у Дванаест Апостола, са којима и следоваше Њему све до спасоносног страдања Његовог. По васкрсењу пак Господа Христа свети Тома неверјем својим силно појача веру у Цркви Христовој. Јер када му остали ученици говораху: видесмо Господа (Јн. 20, 25), он им не хте веровати док сам не види Христа и не опипа ране Његове. И након осам дана по васкрсењу, када сви ученици беху заједно и Тома с њима, Господ им се јави и рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. - А Тома, видевши Христа и опипавши животодавна ребра Његова, рече: Господ мој и Бог мој (Јн. 20, 26-28). Овај догађај са Томом на очигледан начин потврђује свима истинитост васкрсења Господњег: јер Христос заиста васкрсе и јави се ученицима не као привиђење и не у неком другом телу него у оном истом у коме пострада ради нашег спасења.

После вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли бацише коцке, куда би ко од њих ишао ради проповедања речи Божје. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију, да тамо незнабоштвом помрачене крајеве просвети, и научи истинитој вери разне народе: Парћане и Миђане, Персијанце и Гиркане, Бактре и Брахмане, и све најудаљеније житеље Индије. Међутим, свети Тома силно туговаше што се шаље међу такве дивље народе. Но њему се јави Господ у виђењу, крепећи га и наређујући му да буде јуначан и да се не боји, и обећавајући му да ће Сам бити са њим. И ускоро му Господ омогући путовање у те земље на следећи начин.

Индијски цар Гундафор, желећи да сазида себи изузетно леп дворац, посла свога повереника Авана у Палестину, да тамо потражи тако вичног неимара, који би био способан и вешт подићи му палате какве имају римски цареви. Господ и нареди Томи да са тим Аваном иде у Индијске стране. Када Аван тражаше премудрог неимара у Панеади, Тома се срете са њим и представи му се као човек вичан у грађевинарству. Аван се погоди са њим, и они лађом кренуше на пут, пловећи по погодном ветру. А када успут пристадоше у неки град, они чуше звук труба и других музичких оруђа: јер цар тога града удаваше своју кћер и беше послао гласнике по целоме граду да на свадбу позову и богате и убоге, и робове и странце; а ако ко не хтедне доћи, одговараће царскоме суду. Чувши то Аван и Тома, и бојећи се да као странци не разгњеве цара ако се не одазову царевом позиву, отидоше у царев двор на свадбу. А када сви поћедаше и стадоше се веселити, апостол седе на најпоследње место, и нити што окушаше, нити узимаше удела у весељу, већ беше погружен у своје мисли. И сви гледаху на њега као на странца и иноплеменика. А они што сеђаху крај њега питаху га: Зашто си дошао овамо када нити једеш нити пијеш? - Апостол одговори: Нисам дошао овамо ради јела и пића, него да испуним цареву вољу, јер гласници громко објављиваху да ће царскоме суду одговарати ко не дође на свадбу.

Међу званицама на свадби бејаше и једна жена Јеврејка, која дивно свираше на свирали, припевајући свакоме од званица понеку похвалу. Угледавши Тому који није узимао учешћа у весељу већ је често погледао на небо, она познаде да је он Јеврејин, и свирајући пред њим, припеваше му на јеврејском језику ове речи: Један је Бог - Јеврејски, који је створио небо и земљу. - А апостол, са задовољством слушајући овај припев, моли је да неколико пута понови те речи. Међутим један од слу гу који је прислуживао вино, видећи да апостол није весео, удари му шамар по лицу, говорећи: Позван си на свадбу; немој бити тужан, него буди весео, придружујући се онима што пију. - Апостол му рече: Нека ти Господ још у овом животу узврати за ово; и руку која ме је ударила нека ја видим где је пас вуче на очиглед многима.

После кратког времена слуга што удари апостола упути се ка студенцу да захвати воду, желећи да гостима донесе воде ради разблажења вина. Али на студенцу њега изненада нападе лав, обори га и закла, па посисавши му крв отиде. Тада дотрчаше пси и растргоше га у комаде; а један црни пас дохвати десну руку, однесе на свадбену гозбу и баци пред свима. Видевши то, сви се узбунише и питаху се, чија ли је то рука. А жена што свираше на свирали узвикну: Данас се међу нама збива нешто веома тајанствено: с нама се овде налази или Бог или посланик Божји. Јер ја видех где слуга који прислужује вино удари шамар по лицу једноме човеку, и чух како му овај човек рече на јеврејском ово: "Руку која ме је ударила нека ја видим где је пас вуче на очиглед многима", - што се и зби, као што сви видите. - После ових речи страх спопаде све.

Пошто се заврши свадбени пир, цар, који о свему беше обавештен, дозва к себи светог апостола Тому и рече му: Ући у дворац и благослови моју удату кћер. - Апостол уђе, поучи младенце целомудрију и чувању девства у чистоти, помоли се за њих и благослови их, па отиде. Мало затим младенци видеше у сну Исуса који им се јави у облику светог апостола Томе и с љубављу их грљаше. А женик мислећи да је пред њим апостол Тома рече му: Ти си изашао пре свих, на који си се начин поново обрео овде? - Господ одговори: Ја нисам Тома већ брат његов, и сви који су се одрекли света и следују Мени као он, не само биће моја браћа у будућем животу него ће постати наследници царства мога. Стога, децо моја, не заборавите оно што вам је саветовао брат мој, и ако по савету његовом сачувате девство своје беспрекорним, ви ћете се удостојити неувенљивих венаца у моме небеском дворцу.

Рекавши то Господ оде; а они, пробудивши се од сна, испричаше једно другом шта су видели у сну, па устадоше и сву ноћ ту мољаху се Богу усрдно. Речи пак, речене им у сну, чуваху у срцу свом као скупоцене бисере.

Ујутру цар дође у посету младенцима и затече их где седе далеко један од другога. У недоумици, он их упита зашто седе тако далеко један од другога. Они му одговорише: Ми се молимо Богу да нам да снаге да до смрти наше сачувамо у нашем браку потпуну девственост, какву сада имамо, да бисмо се удостојили у дворцу небеском бити овенчани неувенљивим венцима, као што нам обећа Господ који нам се јавио.

Тада цару би јасно да их је на чување девствености усаветовао онај странац што је јуче био у дворцу. To силно разјари цара и он посла слуге своје да ухвате апостола, али га они не нађоше, пошто Аван и Тома већ беху отпловили ка Индији.

Када стигоше у Индију, Аван и апостол Тома изађоше пред цара Гундафора, и Аван рече: Ево, господару, довео сам ти из Палестине премудрог неимара, да сагради палате које ће бити по вољи твоме царском величанству. - Цар се обрадова, показа Томи место где се имају подићи палате, одреди им размере, даде Томи много злата за зидање, а сам отпутова у други крај царства.

Добивши злато, свети апостол Тома га стаде раздавати оскуднима - просјацима и убогима; а сам трудећи се у проповедању Еванђеља, обрати многе вери у Христа и крсти их. У то време онај младић који по савету Томе обећа да ће са супругом својом чувати девство, чу да апостол у Индији проповеда Христа, узе супругу своју и отпутова са њом код апостола. Поучени како ваља од светог апостола вери Христовој, они примише свето крштење. Супруга доби на крштењу име Пелагија, и доцније проли и крв своју за Христа; а младић доби име Дионисије, и касније се удостоји епископског чина. Вративши се с апостолским благословом у своју отаџбину, они распрострањиваху славу имена Божјег обраћајући неверне ка Христу и подижући цркве по градовима.

Када прођоше две године цар посла к апостолу да сазна: хоће ли палате скоро бити готове? Апостол одговори посланицима да се још само кров има метнути. Цар се обрадова, јер је сматрао да му Тома доиста зида дворац на земљи, и посла му још много злата са наредбом да се што пре начини великолепни кров. А свети Тома, поново добивши злато, подиже и очи и руке к небу и рече: Благодарим Ти, човекољубиви Господе, што на разне начине стројиш спасење људи! - И опет раздаде послато злато онима који су тражили од њега помоћ, а сам и надаље усрдно проповедаше реч Божију.

Када прође извесно време, цар дознаде да Тома још ни почео није наложени му посао и да је сво злато раздао убогама, а да о зидању и не мисли, него ходећи по градовима и селима проповеда некаквог новог Бога и чини дивна чудеса. Цар се због тога страховито разгњеви и посла слуге своје да апостола ухвате и доведу. Када светог Тому доведоше пред цара, цар га упита: Јеси ли сазидао палате? - Он одговори: Сазидао сам велељепне и прекрасне. - Цар на то рече: Хајдмо онда да видимо дворац твој. - Апостол одговори: He можеш у овом животу видети те палате, него када будеш отишао из овог живота, тада ћеш их видети и с радошћу се уселити у њих, и живети вечито у њима. - Међутим цар, сматрајући да му се апостол подсмева, веома се ожалости и нареди да га заједно са Аваном који га је довео баце у тамницу, где би чамили док их љутом смрћу не казни: јер цар намераваше да им живима кожу одере, па да их онда у огњу сажеже.

Када сеђаху у тамници, Аван укораваше апостола говорећи му: Ти си обмануо и мене и цара представивши се као врло искусан неимар. А ето сада, упропастио си царево злато, и живот мој погубио. Због тебе ево страдам и љутом смрћу умрећу: цар је опак и убиће нас обојицу - А апостол тешећи га говораше: He бој се, још није време да ја и ти умремо; ми ћемо бити живи и слободни, и цар ће нас уважавати због палата које сам му сазидао у царству небеском.

Те исте ноћи разболе се царев брат и посла ову поруку цару: Због муке која је тебе снашла, ево и мене спопаде туга, и од тога се разболех, и ево ме умирем. - И стварно брат царев одмах затим умре. Од ове нове жалости цар заборави на прву своју муку, и стаде неутешно ридати због смрти свога брата. Душу пак умрлога Анђео Божји узе и узнесе у небеска обиталишта; и обилазећи тамошња насеља показиваше јој многе чудесне и велељепне палате, међу којима једна беше тако изузетно чудесна и изузетно велељепна да се лепота њена описати не може. И Анђео упита душу: У којој би од ових палата волела да живиш? - А душа, гледајући у ону најлепшу палату, рече: Ако би ми било допуштено да само у једном кутку оне палате обитавам, ја ништа више не бих тражила. - Анђео јој рече: He можеш ти живети у тој палати, јер она припада твоме брату; њу му подиже онај странац Тома златом што му твој брат даде. - И рече душа: Молим те, господине, пусти ме до брата и ја ћу купити од њега ову палату, јер он још не зна њену лепоту, па пошто је купим ја ћу се опет вратити овамо.

Тада Анђео поврати душу у тело, и покојник одмах оживе, и као пробудивши се од сна упита присутне за брата, и мољаше да цар његов брат дође к њему. А цар, чувши да је брат његов оживео, обрадова се силно и дотрча к њему, па видевши га жива постаде још радоснији. А васкрсли стаде му говорити: Насигурно знам, царе, да ти мене брата свог волиш, и плакао си за мном; и када би било могуће да ме откупиш од смрти, ти би дао и до по царства свога. - Цар рече: Да, заиста је тако. - На то брат рече цару: Ако ме тако волиш, онда молим од тебе један поклон који ми немој одрећи. - Цар одговори: Све што је под мојом руком у држави мојој, поклонићу теби, милом брату мом. - И ову реч своју цар потврди заклетвом. - Тада васкрсли брат рече: Дај ми палату твоју коју имаш на небесима, и узми за њу све богатство моје. - Чувши овакве речи цар се збуни, и као безгласан ћуташе. Потом рече: Откуда мени палата на небесима? - Брат одговори: Ваистину постоји на небесима таква палата, какву ти не знаш, и какву ни видео ниси у целом поднебесју. А њу ти сазида Тома кога ти држиш у тамници: и ја је видех, и дивих се неисказаној лепоти њеној, и молих да се настаним у једном кутку њеном, али ми то не би дато. Јер Анђео који ме вођаше рече: He можеш ти живети у њој, јер је то палата твога брата, коју сазида онај странац Тома. Ја онда молих Анђела да ме пусти до тебе, да купим ту палату од тебе. Стога, ако ме волиш, дај ми је, и у замену узми целокупно имање моје.
Тада се цар двоструко обрадова: обрадова се повратку брата у живот, и палати саграђеној му на небесима. И рече цар свом васкрслом брату: Мили брате, ја сам се заклео да ти ништа нећу одрећи од онога што је у мојој власти на земљи, али палату што је на небу ја ти нисам обећао. Но ако хоћеш, ми имамо неимара, који може и теби сазидати таку исту палату.

Рекавши то, цар одмах посла у тамницу слугу да му доведе светога Тому са Аваном који га је довео. Када они наиђоше, цар похита у сусрет апостолу и паде му пред ноге молећи га да му опрости грех који учини према њему из незнања. Апостол, узневши благодарност Богу, стаде оба брата учити вери у Господа нашег Исуса Христа; и они, тронути до дна душе, с љубављу примаху речи његове. Убрзо затим свети апостол их крсти, и научи их живети по хришћански. И оба брата многобројним милостињама саградише себи вечна обиталишта на небесима. Провевши неко време са њима и утврдише их добро у светој вери, апостол крену кроз оближње градове и села радећи на спасењу душа људских.

Када апостол Тома проповеђу Еванђеља просвећиваше Индијску земљу, настаде чесно престављење Божје Матере, и сви апостоли са разних страна узети бише на облаке и пренесени у Гетсиманију, ка одру преблагословене Дјеве. Тада и свети апостол Тома би узет из Индије, али не приспе на сам дан погреба богопрослављеног тела Пречисте Богородице. To би тако по Божјој вољи, да би се вернима дао најубедљивији доказ да је Мати Божија са телом узета на небо. Јер као што се и у васкрсење Христово ми боље уверисмо Томиним неверјем, тако и за узеће са телом на небо Пречисте Дјеве Марије Богородице ми насигурно сазнадосмо преко Томиног задоцњења. Јер апостол стиже тек у трећи дан после погреба, и туговаше што не приспе на сам дан погреба, да би са осталим апостолима пратио свето тело Матере Господа свога до гроба њенога. Тада се свети апостоли договорише да ради светога Томе отворе гроб Пресвете Богородице, да би он видео свечесно тело Њено, поклонио му се и утешио у својој тузи. Међутим, када отворише гроб, они не нађоше тело већ само једну плаштаницу где лежи. И отуда свима би јасно да је Мати Божија, попут Сина свога, у трећи дан васкрсла, и са телом била узнета на небо.

После тога свети апостол Тома се поново обрете у земљи Индији, и проповедаше Христа; и миоге привођаше к вери знамењима и чудесима. Дошавши пак у Мелиапор, он тамо многе просвети и у светој вери утврди следећим чудом. На једном месту лежаше једно огромно дрво које не само мноштво људи Hero ни слонови не могаху померити с места. Апоетол пак Тома својим појасом превуче то дрво на даљину од два километра и предаде за зидање храма Господњег. Видевши то, верни се утврдише у вери, а многи неверни повероваше. Свети пак апостол учини тамо и друго чудо, веће од првог. Један идолски жрец уби свога сина и окриви за то светога Тому, говорећи: Тома уби мога сина. - У народу настаде узбуна, слеже се силан свет, гомила дохвати светога Тому као убицу и захтеваху да га Суд осуди на мучење. Али пошто се не нађе нико који би посведочио да Тома није крив за то убиство, апостол Христов стаде молити судију и народ говорећи: Пустите ме, и ја ћу у име Бога мог упитати убијенога да сам каже ко га је убио. - И сви са апостолом светим отидоше к телу убијеног сина жречевог. И Тома, подигавши очи к небу, помоли се Богу, па онда рече мртвацу: У име Господа мога Исуса Христа наређујем ти, младићу, реци нам ко те уби. - И одмах проговори мртвац: Отац мој уби ме.
- Тада сви повикаше: Велики је Бог кога Тома проповеда. -И апостол би ослобођен, а жрец сам паде у јаму коју беше ископао за апостола. Због овога чуда мноштво народа се обрати к Богу и крсти се од апостола.

После тога апостол отпутова у далеке, Каламидске крајеве, где владаше цар Муздиј. И тамо проповедајући Христа, свети апостол обрати к вери неку жену, по имену Синдикију, која беше нећака Мигдоније, жене царевог пријатеља. Синдикија саветова Мигдонији да позна истину и поверује у Једнога Бога, Створитеља целе васељене, кога апостол Тома проповеда. И рече Мигдонија Синдикији: Хтела бих да сама видим тога човека који проповеда истинога Бога, и да од њега чујем његово учење.

- Синдикија одговори: Ако хоћеш да видиш апостола Божија, промени своје хаљине, и обуци се у лошу одећу као проста и убога жена, да не би била препозната, па хајде са мном.

Мигдонија учини тако и пође са Синдикијом. И нађоше апостола где проповеда Христа усред огромног скупа простих и убогих људи. Помешавши се са гомилом, оне стадоше слушати учење Томино; а он много причаше о Христу Господу, и учаше вери у Њега, и говораше и о смрти, и о суду, и о паклу, и о небеском царству. Слушајући све то, Мигдонија би тронута, и поверова у Христа. А кад се врати дома, она сво време размишљаше о апостоловим речима; и разговарајући са нећаком својом Синдикијом о Христу, она све већма распламсаваше љубав своју к Њему. И од тога времена она се стаде гнушати неверних као непријатеља Божјих, и избегаваше сваки разговор са њима и гозбовање, и клонити се свих задовољстава светских. Она такође одлучи да и са својим мужем прекине брачне везе. To веома ожалости њенога мужа, и када не успе да Мигдонију приволи да промени своју одлуку, он моли цара Муздија да жену своју, царицу Тертијану, која беше рођена сестра Мигдонији, пошаље, те да она наговори Мигдонију да се ова не гнуша својих супружанских дужности. Царица оде к сестри својој Мигдонији и упита је због чега се она не повињава своме мужу. Мигдонија одговори: Због тога што је он незнабожац и непријатељ Божји, a ja сам слушкиња Јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и нећу да будем оскврнављена од човека неверујућег и нечистог. - Тертијана изјави жељу да сазна ко је то Исус Христос кога Мигдонија назива истинитим Богом. Мигдонија јој онда изложи проповед светог апостола Томе, трудећи се да је убеди да прими истиниту веру. Но Тертијана, желећи да што више и одређеније сазна о Христу и да се што темељније научи вери у Њега, зажеле да види самог апостола и да чује проповед његову. И договоривши се с Мигдонијом оне тајно послаше по апостола. Када апостол дође, оне га молише да их упути на иут истине. И он, проповедајући им Христа, просвети их светлошћу вере, оми их бањом светог крштења, и научи их држању заповести Божјих и свима врлинама. Сложивши у срцу свом све речи светог апостола, Тертијана и Мигдонија се договорише да служе Господу у чистоти и да не одржавају телесне супружанске везе, са својим мужевима пошто су они незнабошци. А апостол силом Божјом чињаше тамо многа чудеса и исцељиваше сваку болест; и многи, не само из простога народа него и из царских дворјана, видећи знамења што биваху од апостола и слушајући његово учење, обратише се ка Христу. И један од царевих синова, по имену Азан, верова и прими свето крштење од апостола; јер сам Господ дејствоваше кроз апостолску проповед, и множаше Цркву своју и распростираше славу имена свога.

Царица Тертијана, вративши се од Мигдоније, пребиваше у молитви и посту, и одбијаше телесну везу са својим мужем. Зачуђен због такве промене код своје жене, цар рече своме. пријатељу Каризију: Желећи да твоју жену повратим теби, ја изгубих своју; и моја се горе понаша према мени него твоја према теби. - И они обојица, цар и Каризије, врло марљиво истраживаху шта је узрок такој промени код њихових жена, и пронађоше да их је неки иностранац дошљак, по имену Тома, научио вери Христовој и одвратио их од телесне брачне везе са њиховим мужевима. Дознадоше они такође да су преко проповеди Томине поверовали у Христа царев син Азан, и многи од царских дворјана и од властеле, и безброј њих од простога народа. Због свега тога они се разљутише на апостола Тому, па га ухватише и у тамницу бацише.

Потом апостол би изведен пред цара на суд. И упита га цар: Ко си ти, роб или слободњак? - Тома одговори: Роб сам Онога над којим ти немаш власти. - Цар на то рече: Видим да си лукав роб; побегао си од свога господара и дошао у ову земљу да квариш људе и да буниш наше жене. Кажи дакле, ко је твој господар? - Апостол одговори: Мој господар је Господ неба и земље, Бог и Творац сваке твари. Он ме је послао да проповедам свето Име Његово и да обраћам људе од заблуде. - Цар рече: Остави, варалицо, лукаве речи своје, и чуј наређење моје: као што си препреденошћу одвратио жене наше од нас, те оне немају телесне везе с нама, тако их поново обрати к нама. He учиниш ли пак то, да жене наше поново буду с нама у пређашњој љубави и вези, ми ћемо те предати љутој смрти. - Апостол одговори: He приличи да слушкиње Христове одржавају телесне супружанске везе са безаконим мужевима, нити је праведно да се верујуће оскврњују од зловерних и неверујућих.

Чувши то цар нареди да се донесу усијане железне даске и да се на њих постави апостол босим ногама. Када то би учињено, одједном се појави вода испод тих даски и расхлади их. Затим свети Тома би бачен у ужарену пећ, али сутрадан он изиђе из ње жив и неповређен. После тога Каризије учини цару овакав предпог: Приморај га да се поклони и принесе жртву богу сунцу, еда би тиме разгњевио Бога свог који га чува неповређеним у мучењима. - Када по наређењу цара апостол би приведен к идолу сунца, идол се тог часа растопи и истопи као восак. И верни ликоваху због такве силе Небеског Бога, а мноштво неверних обрати се ка Господу. Међутим жреци идолски стадоше роптати на Тому што уништи бога њиховог; сам пак цар, силно увређен, размишљаше како да погуби Тому, али се ипак бојаше народа и слугу својих и многих велможа који вероваху у Христа.

Узевши Тому, цар са својим војницима изиђе из града, и сви помислише да цар жели да види од апостола неко чудо. Но прошавши километар, цар предаде Тому петорици војника н заповеди им да га одведу ка гору и тамо копљима избоду, а сам отпутова у град Аксиум. Царев пак син Азан и један човек, по имену Сифор, похиташе за апостолом, и стигавши га плакаху за њим. А апостол, измоливши од војника дозволу да обави молитву, помоли се Господу и рукоположи Сифора за свештеника и Азана за ђакона, и заповеди им да се старају о вернима, и да се труде око распрострањења Цркве Христове. После тога војници прободоше апостола са пет копаља, и он тако сконча. Сафир и Азан много плакаше над њим, и чесно погребоше свето тело његово.После погреба они приседоше крај апостоловог гроба и туговаху. И гле, свети апостол им се јави и нареди им да иду у град и утврђују браћу у вери. Они поступише по наређењу свога учитеља, светог апостола Томе, и помагани његовим молитвама, они успешно управљаху Црквом Христовом. Цар Муздиј и Каризије дуго мучаху своје жене, али их не могоше приволети да испуне њихову жељу. Схвативши најзад да оне све до смрти неће пристати на њихову жељу, они их и против своје воље оставише да оне живе слободно по својој вољи. Ослободивши се од тежине супружанског јарма, оне живљаху у великом уздржању и молитвама, служећи Господу дан и ноћ, и врлинским живљењем својим оне приношаху велику корист Цркви.

Након неколико година један од синова цара Муздија постаде бесомучан, и нико га не могаше исцелити, пошто у њему беше веома опак бес. Цар се необично ожалости због болести сина свог, и намисли да отвори гроб светог апостола, узме једну кост од моштију његових и привеже о врату сина свог, и тако га исцели од бесомучности, јер беше чуо да је свети Тома за живота свог на земљи изагнао мноштво бесова и људи. Када цар хтеде да ту замисао приведе у дело, њему се у виђењу јави свети Тома и рече: Ти живоме ниси веровао, а од мртвога ли иштеш помоћи? Али, немој остати у своме неверју него поверуј, и Господ мој Исус Христос биће милосрдан према теби.

Ово виђење још више појача у цару жељу да отвори гроб апостола. И отишавши на гроб, цар га отвори, али не нађе у њему мошти светог апостола, јер један хришћанин беше тајно узео свете мошти, однео их у Месопотамију и тамо положио на чесном месту. Цар онда узе грудвицу земље са тог места, привеза је о врату свога сина, говорећи: Господе Исусе Христе, молитвама Твога апостола Томе исцели сина мога, и ја ћу поверовати у Тебе. - И тог тренутка изиђе бес из царевог сина, и младић оздрави. Тада цар Муздиј поверова у Христа, и са свима својим велможама би крштен од свештеника Сифора. И аи велика радост вернима: јер идоли бише сакрушени и храмови њихови поругаени, и на њиховим местима цркве Христове подигнуте. И реч Божија растијаше, и света вера умножаваше се. А цар, пошто прими свето крштење, кајаше се за пређашње грехе своје и од свих искаше помоћ и молитве. Презвитер пак Сифор говораше свима верујућима: Молите се за цара Муздија, да од Господа нашег Исуса Христа добије милост и отпуштење грехова својих. - И сва Црква мољаше се за цара.

На оном пак месту где беше сахрањено тело светога апостола збиваху се, молитвама његовим, многа чудеса у славу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом нека од нас буде част и поклоњење вавек. Амин.
 Извор СПЦ:РС 

Свети aпостол Тома – Томиндан


 

Српска православна црква и верници 19. oктобра (6. октобра по јулијанском календару) прослављају Светог Тому, који је по бројности свечара на дванаестом месту слава код Срба. Портал Порекло честита свима који славе.

Томиндан је дан посвећен Св. Апостолу Томи. Овог Апостола зову и „неверни Тома“, јер није поверовао у Васкрснуће Господа, па се Исус Христос поново јавио ученицима, а Томи посебно обратио да пружи руку и додирне му ребро, тако да више не буде неверан. Тома није био само неверан, већ је и са временом имао проблема. Остало је записано да је једини од Апостола закаснио на погреб Пресвете Богородице, па је на његово инсистирање отворен гроб. Тада се видело да је њен гроб празан, да се Богородица вазнела на небо, и да је у гробу остао само свети покров који је касније пренесен у цркву у Цариграду.

Томиндан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Срби за Св. Тому причају да кад су свеци делили улоге да је он узео печат од облака, али не доноси олују већ драгоцену кишу. Верује се да Св. Тома, ако се наљути, може једног дана да донесе други потоп, али како га надгледа Пресвета Богородица, то неће бити ускоро. Славе га у многим крајевима као Крсну славу. Славе га дунђери и дрводеље као еснафску славу, па на тај дан ништа не раде. Св. Тома је био вешт дрводеља тако да никада није дељао дрво на пању већ на камену. Једном наиђе ђаво у облику прелепе и врцкасте девојке, па поче да га искушава.Св. Тома се загледа у њу, удари сечивом у камен и отупи секиру. Светитељ се много наљути, изазва силну кишу и сместа потопи ђавола у бару.

Народне приче

У селу Пурачићу под Озреном живео је неки Мијалко, богобојажљив и домаћин човек. Имао је само једну ману: плашио се вукова. Крио је тај страх колико је могао, али ништа није вредело. Било је довољно да неко, потпуно безазлено, у друштву спомене вука, па да Мијалка ухвати дрхтавица. У планину кад је по дрва одлазио, два крста и безброј амајлија је на себи носио. Била су ту крила слепог миша, медвеђе канџе, кора хлеба од Деветог уторка, а црвене вунице на себи је имао да џемпер исплете и то са дугачким рукавима. Ал’ кад не вреди – не вреди. У свакој сенци, сваком шушњу, „виђао“ би вука, и нанрат-нанос, бежао из планине необављена посла, све успут вичући „вуци, вуци – помагај народе“. Гледа све то Св. Тома, па му једног дана дојади, оде до Св. Саве, позајми два хрома вука и оде сељаковој кући. Кад их Мијалко угледа, изгуби памет и начисто паде мртав. Прекрсти га Св. Тома, поврати и рече „Твој страх је безразложан. И вукови су Божија створења. Не узимај их више никада у уста и они ти неће нажао учинити“. Како то рече, неста заједно са вуковима, а нестаде и Мијалковог страха. Од тада се у Републици Српској, на Томиндан, не спомињу вукови.

Вредну књигу о овој слави и породицама које је славе Томиндан написао је наш етнолог Александар Бачко (заједно са Драгишом Максимовићем). Посебан значај Бачкове књиге „Родови који славе Светог Тому“ је у томе што је то први такав рад о пореклу појединачних српских породица, у којем су кориштени и резултати генетичих истраживања.

Ево шта Александар Бачко пише у уводном тексту своје књиге „Родови који славе Св. Тому“:

„Томиндан, празник посвећен св. апостолу Томи, прославља се 19. октобра по новом календару (6. октобра по старом). Овај празник се, као породична крсна слава, јавља код релативно малог процента српских фамилија. Код једног дела тих породица се не може тачно утврдити заједничко порекло у даљој старини. Ипак, може се уочити, да међу породицама које славе овог свеца, знатан део чине оне, које воде порекло од неколико старих родова, који од давнине празнују Томиндан“.

Књига „Родови који славе св. Тому“ може да се нађе у антикваријату у Бранковој улици у Београду (поред седишта Агенције за привредне регистре).

ИЗВОР: pravoslavlje.net, „Родови који славе Св. Тому“, Александар Бачко

текст у целости преузет са сајта Порекло.рс 



уторак, 17. октобар 2017.

СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

  

Јелеосвећење или свештање масла јесте света тајна у којој се хришћанину, помазивањем извесних делова тела освећеним јелејем (уљем), невидљиво даје благодат Божја, која исцељује душевне немоћи — грехе, а понекад и телесне болести.
Ова света тајна води порекло од самог Спаситеља, јер су Његови ученици, по Њеgовој заповести, „мазали уљем многе болеснике и исцељивали их”.Црква је употребљавала ову свету тајну од најранијих времена. То се види из речи светог апостола Јакова који каже: Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грехе учинио, опростиће му се. У овој светој тајни читају се седам Апостола и седам Еванђеља; после сваког Еванђеља свештеници помазују болеснике јелејем који је помешан са вином, и то помазују чело, ноздрве, образе, уста, прса, и руке на обе стране, при чему се изговара молитва.


Посуда са кандилом, уљем, пшеницом и свећама за јелеосвећење


Ову свету тајну врше седам свештеника, у недостатку три, а у случају потребе и један. Током свог земаљског живота Христос је учинио мноштво исцељења. Он је често питао оне који су му се обраћали за помоћ: Верујете ли да могу то учинити? Исцељујући тело од болести, Он је исцељивао и душу од погубног греха – неверовања.


Током савршавања тајне јелеосвећења чита се један канон, пева се више тропара различитим светима и потом се чита седам одељака из Апостола и из Јеванђеља. Затим следи читање седам молитви. Сво ово чудесно свештенослужење показује преобилну милост Господњу према верујућој болесној браћи. Ову свету тајну свештеник може вршити над сваким болесником који са вером затражи помоћ црквених старешина, према препоруци Апостола Јакова. 


Извор Светосавње.рс

СВЕТА ТАЈНА БРАКА

  

Брак је света тајна у којој се од стране свештенослужитеља благосиља добровољна брачна веза двоје супружника, мушкарца и жене, и даје благодат Божја која освећује њихов брачни живот ради узајамне помоћи у њиховом еванђелском животу и ради законитог рађања и хришћанског васпитања деце.
Брак има за циљ да помоћу благодати Божје учини да живот супружника у својој духовности, чистоти и узвишености личи на однос Спаситеља Христа према Цркви. Ο тој светој тајанствености брака говори свети апостол Павле: Оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се жени својој; и биће двоје једно тело. Тајна је ово велика, и ја говорим за Христа и за Цркву.
 
Обред венчања у Православној Цркви, у православном храму

У Новом Завету, као савршенству и пуноћи сваког времена, прво чудо које је Господ Исус Христос учинио јесте чудо у Кани галилејској. У малом палестинском граду, у скромном окружењу, Спаситељ са својим одабраним ученицима показује почетак своје мисије и својих чудеса претварајући у току свадбене гозбе воду у вино. Значају брака се овим чудом придаје тумачење и још један свети карактер – да се у том дивном првом чуду огледа преобажај природе, а потом и људске стварности у Царству Божијем. Осим тога, у „требнику“ – црквеној књизи, у току Светог чина се каже: „Благословен си Господе, Боже наш; ти на свети начин вршиш тајанствени и чисти брак, а за телесни постављаш законе…“
Брак је, са човечанског гледишта, такође једна од најсуптилнијих институција, где све почива на најдубљој љубави и поверењу двоје људи различитог пола. У Цркви се дефинише да двоје супружника постају једно тело (једна плот). Овде се свакако има у виду телесно сједињење мушкарца и жене, полни чин, што нам говори да хришћанство благосиља полно општење између мушкарца и жене у оквирима брачне везе, нарочито ради стварања породице и рађања деце. И она, тј. Црква,  првенствено, има задатак управо брачне супружнике уздизати у моралу, поверењу, радости и сваком добру. Брак бива послушност у љубави, покајање у љубави, пожртвованост у љубави. Ако је друга његова дефиниција по Св. апостолу Павлу „брак путовање, а циљ Царство небеско“, онда он подразумева раст, љубав, али и труд, па и страдање. Нарочити благослов у хришћанском браку је однос брема деци, тј. дар деце као најлепши дар у брачној заједници. Овде је потребно рећи да за супружнике који немају деце не сматра се да су брачно промашени. Али ако се дођу деца, за чији се долазак на свет усрдно моли Црква на обреду венчања, онда је дар деце и дар родитељства заиста дар Божји и потреба за брачном слогом још је значајнија – правећи кроз дужност и обавезе породични круг и слику небеске породице.
Највећа димензија брака изражена је код Св. апостола Павла, где он младожењу поистовећује са Христом, а младу са Црквом: Телом и тајном Христа и тајном Цркве (Ефесцима Посланица 5, 32), где је женик, младожења, одан љубављу својом невести и где се он стално угледа на Христа, а жена се мистично, такође љубављу, «уребрује» – уткива у њега.
Услови за црквени брак
У црквени брак се ступа промишљено, али и у складу са одређеним правилима и дужностима. Поред поменуте небеске, постоји и земаљска димензија, која је увек у спрези са том вишом мером и димензијом. Земаљска мера је, између осталог, означена научним оквирима и облашћу која се зове црквено право. У њему је јасно дефинисано ко и када може ступити у брак. Време у коме се не може склапати брак су постови и посни годишњи дани, као и посни празници. Место је свети храм. Али постоје могућности снисхођења, где надлежни епископ, када процени, од случаја до случаја може преиначити одлуку црквених правила.
Три темељна правила за црквено-православни брак су: да у брак ступају две особе различитог пола, да постоји слободна воља и да су изјаве дате у назочности младенаца, али и брачних сведока или родитеља (а могу, изузетно, и једни и други), за разлику од Римокатоличке цркве, где постоји могућности да једна особа може лично, а друга преко заступника (per procuratorem) да изјави своју вољу за ступањем у брак. Сведоци морају бити пунолетни, крштени и православне вере, а постоје одређене забране ко не може бити кум на венчању (видети Чл. 67, Брачна правила). Брак између православне особе и особе друге вероисповести може се склопити уколико особа друге вероисповести потпише изјаву пред одређеним сведоцима да свога будућег брачног друга православне вере неће обраћати од православног исповедања вере нити ће му сметати у вршењу његових верских дужности. У истој изјави треба да стоји да ће деца из мешовитог брака бити крштена и одгајана у православној вери. Овај се брак мора склопити у православном храму, а све се савршава по одобрењу и благослову надлежног епископа. На првом месту се истиче да брак мора бити образ слободног избора брачног друга, и то без страха, интереса, нижих побуда итд. Младенци не смеју бити у духовном и крвном сродству до одређених брачних ступњева. Веома је важно младенце упознати са светињом брака, и то се чини раније, а проверава на брачном испиту пред свештеником.
Из молитава из богослужбене књиге (требник), која у себи садржи поредак Свете тајне брака, најбоље се види које су то све димензије брака. Први се део зове оглашавање, где се још једном пред свима младенци испитују о својој дефинитивној одлуци за предстојећи брак. У символици „обручења“, рука се даје као целост, прстен је печат верности и чврстине у одлуци, а венци су истодобно знамења царског достојанства, али и трновитог венца – мучеништва, тј. спремности да се заједнички поднесу животна искушења.
Теолог Јован Мајендорф дефинише брак следећом реченицом: ”Хришћанин је позван да већ у овом свету стекне искуство новог живота, да постане грађанин Царства (Божјег), и ово је за њега могуће у браку… Брак је јединствен савез два бића у љубави, два бића која могу превазићи своју људску природу и бити сједињена не само једно са другим, већ и у Христу.”
Венчању претходи заручење за време којег младожења и невеста треба да посведоче добровољан карактер свог приступања браку.


Свадба у Кани галилејској, православна икона  

СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА (ИСПОВЕСТИ)

  

Покајање је света тајна у којој хришћанин исповеда своје грехе пред свештеником, и преко њега добија невидљиви опроштај грехова од самога Господа Христа, и од саме Цркве. Ову свету тајну установио је сам Спаситељ Христос ради опроштаја грехова, учињених после крштења. Установио ју је после свог Васкрсења, када је рекао својим ученицима:
Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; и којима задржите, задржаће се. Да би заиста добио опроштај грехова кроз ову свету тајну, хришћанин је дужан да се искрено и скрушено каје за грехе своје, да их смирено исповеди свештенику, да има одлучну намеру да исправи своје понашање и да буде уверен у безмерно милосрђе Спаситељево. Пост и молитва су одлична средства еванђелска која помажу и утврђују човека у  покајничком расположењу


.
Православни хришћанин исповеда се код свештеника

Дакле, тај духовни лек под називом покајање у Православној Цркви се назива Света Тајна Покајања или исповести. У овој Светој Тајни човек се чисти од оних грехова које је учинио после крштења. У светлости до сада реченог јасно је да бити прави хришћанин, значи бити искрени покајник, значи имати стално пред очима мноштво својих сагрешења, и непрекидно осећати покајничко расположење. На то је човек позван пре него што постане хришћанин. “Покајте се и верујте Еванђеље” рекао је Господ Христос у почетку своје проповеди, и тиме показао пут како се постаје следбеник Христов. Тај пут је – покајање. Покајање је уствари буна човека против себе самога, каже Свети владика Николај Велимировић, у смислу – против себе онаквог какак човек не жели да буде и труд да се постане бољи, онакав какав човек жели да буде. То је буна против старог човека, човека који се налази у гресима и страстима и тиме удаљеног од Бога. Јер сваки грех удаљује од Бога, а човек који се непокајан налази у гресима губи способност за духовну реалност. Да би такав човек постао “нова твар”, по апостолу Павлу, мора прво “доћи себи”, попут блудног сина, и покајати се. Почетак томе је буђење из летаргичког сна греха, због чега свети Апостол и довикује успаваним у гресима: “Устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос” (Ефесцима Посланица 5,14). Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, успротиви им се и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада моћи ће да осети право покајање и да са смелошћу пред духовником, свештеником, исповеди своје грехе, да искаже немоћи  душе своје пред њим и Господом својим, који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божју завапи: “Господе, погледај, моја душа је немоћна! Помози и опрости.”
Право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: “Ако бисмо себе осуђивали, не би осуђени били” (1 Кор. 11,31). Тако су покајање схватили и свети Оци и подвижници који не виде краја покајању. Зато што “много пута грешимо сваког дана”, зато и морамо увек осећати себе грешним и кајати се. А Свети Јован Лествичник, који је истрајавао у небочежњивим подвизима саветује: “Ми нећемо бити окривљени, браћо, ако нисмо чинили чуда, ако нисмо благовестили, ако нисмо достигли виђења, него ако се нисмо кајали и плакали за грехе наше”. О сталној потреби покајања говори и чувени руски подвижник, епископ Игњатије Брјанчанинов, следеће: “Браћо, да би се поверовало у Господа нашега Исуса Христа – потребно је покајање; пребивати у тој спасоносној вери – потребно је покајање; успевати у њој – потребно је покајање; наследити Царство небеско – потребно је покајање”.
 

Но право, истинско покајање може човек осетити и доживети једино у Цркви Христовој, која има сва средства да човека на њега покрене и да га у њему укрепи. Кроз свету Тајну Покајања Црква води верне из благодати у благодат, док сви не достигну у човека савршеног, у меру раста висине Христове (Еф. 4,13). Ова власт опраштања и неопраштања грехова људима, која је од Господа Христа предата светим Апостолима преносила се даље, заједно са Светим Духом, на апостолске наследнике – епископе и свештенике – у светој Тајни свештенства до дана данашњег, и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење ипак буде приступачно и остварљиво за све посредством свете Тајне покајања.

На крају износимо Христову еванђеоску причу-параболу која на метафоричан начин показује како је велика љубав Божија према покајаном грешнику. У причи отац који се спомиње јесте Бог, а блудни син јесте изгубљени грешник који се на крају враћа у наручје свог оца:


Јеванђеље од Луке 15, 11-32.


” И рече (Исус): Човјек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати.И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.
А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.
 

А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње.  И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.
А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.”  


Извор Светосавље.рс

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА – ЕВХАРИСТИЈА

  

Свети програм и свети подвиг свете тајне крштења остварује се најсавршеније у светој тајни Причешћа, односно Евхаристије: потпуно охристовљење, обогочовечење. Ту се благодатно доживљује сав Богочовечански домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Причешће је света тајна у којој хришћанин, под обликом хлеба и вина прима само Тело и Крв Господа Исуса Христа, сједињује се с Њим, добија опроштај грехова и залог вечнога живота.
Ову свету тајну установио је сам Спаситељ Христос на Тајној вечери. Узео је хлеб, благословио га, преломио и дао својим ученицима, рекавши: Примите, једите — ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. Затим је узео чашу, захвалио Богу Оцу, и дао им говорећи: Пијте из ње сви, јер је ово Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива, на отпуштење грехова. Ово чините у мој спомен. Ова света тајна, због своје неизмерне важности, сачињава суштину најбитнијег хришћанског богослужења, свете Литургије. На њој се принесени хлеб и вино призивом (епиклезом) и дејством Светога Духа освећују и претварају у Тело и Крв Господа Христа. Светој тајни Причешћа може приступити сваки члан Цркве Христове Православне, сваки православни хришћанин, јер се у њој људско биће сједињује са самим Спаситељем.


Причешће у православном храму

Сједињен са Спаситељем Христом, човек живи Њиме и Његовим вечним животом. Имајући у виду свето Причешће, Спаситељ назива себе: Хлебом Божјим који силази са Неба и даје живот свету. Пошто у светој тајни Причешћа причасник прима само пресвето Тело и саму пречасну Крв Господа Христа, неопходно је и потребно да се причасник припреми за ову свету тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују душу од сваког греха и нечистоте.
Према учењу Православне Цркве једини прави служитељ Евхаристије у чијем делу се и врши Причешће јесте сам Христос који је невидљиво присутан у храму и дејствује преко свештеника. За православне хришћане Евхаристија као део Литургије на којој се врши претварање посвећеног хлеба и вина у Свето Тело и Свету Крв Христову као и само Причешће верника Телом и Крвљу Христовом, самим Христом, дакле, Евхаристија је уистину сама Тајна Вечера коју Христос поново служи и која у Цркви траје непрекидно од оне пасхалне ноћи када је Христос био на Тајној на вечери са својим Апостолима. ”Прими ме данас Сине Божји, за причасника (учесника) Тајне Вечере Твоје”, говори онај који приступа Причешћу.




Причешће дечака-стихароносца. За децу није потребан припремни пост, али ни оним верницима који редовно посте све постове прописане црквеним уредбама. То значи да се изван редовних постова, сваки хришћанин који живи у Цркви побожним животом и који редовно пости може причестити на свакој литургији.

Сједињење верника са Христом у Причешћу није симболично него је истинско, реално и свецело. Као што Христос прожима посвећени хлеб и вино исуњавајући их својим Божанством, тако се Он усељава у човека, испуњавајући његово тело и душу Својим животворним присуством и Божанском енергијом. Према речима Светих Отаца Цркве у Причешћу ми постајемо ”сутелесници” Христа који се усељава у наше личности обожујући нас и чинећи нас сличним Себи који је Извор живота и бесмртности. Ту се јасно види веза између Причешћа и обожења. Услед овакве посебности Светога Причешћа Црква овој светој Тајни придаје нарочити значај у делу спасења човека. Изван Причешћа нема обожења. Због тога су Свети Оци саветовали хришћанима да се никада не одвајају од Литургије и да се причешћују колико је могуће чешће. ”Трудите се да се чешће окупљате ради Евхаристије и слављења Бога”, написао је Свети Игњатије Богоносац. ”Ми се не смемо одвајати од Господњег Причешћа због тога што осећамо да смо грешници. Још је потребније похитати Њему ради исцељења душе и очишћења духа, али ипак са таквим смирењем… сматрајући себе недостојнима такве благодати” такође је написао Свети Јован Касијан. Ми смо недостојни, али нас Христос из љубави своје зове ка Себи, те можемо рећи да нас Он својом љубављу, будући недостојне, ”удостојава” Причешћа. Света тајна Причешћа, света тајна Евхаристије нам и показује и даје васцелог Господа Христа у овом чудесном богатству Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Јер свето Причешће, то је само Божанско Тело Његово, то је сама Божанска Крв Његова, то је сав Он у Цркви Његовој, у неисказаној пуноћи свога Божанства и свога Човечанства — свога Богочовечанства. И такав Богочовечански савез Бога и човека остварен је на сву вечност чудесним Богочовеком и Господом Христом и Његовом Богочовечанском Црквом. 

Извор Светосавље.рс

СВЕТА ТАЈНА МИРОПОМАЗАЊА

  

Миропомазање, се даје ради Богочовечанског подвига Јединог Човекољубца — Господа Христа и оно је по преимућству и значају тајна Светога Духа, треће божанске Личности у Светој Тројици. Заправо, света тајна Крштења и света тајна Миропомазања су двоједна тајна. Учлањен светим Крштењем у Богочовека Христа, у тело Његово — Цркву, хришћанин у светој тајни Миропомазања прима „печат дара Духа Светога”, односно божанско освећење и помазање и укрепљење благодаћу Духа Светога. Јер у светом Крштењу, по речима богомудрог Кавасиле, црквеног учитеља из византијске епохе, хришћанин добија своје ново биће и уопште постојање по Христу — το είναι και δλωs ύποότηναι, а у светом Миропомазању њему се дарују све охристовљујуће благодатне силе и дарови и енергије Светога Духа за нови живот у Христу, живот богочовечански. У светом Миропомазању човечја личност бива помазана Духом Светим по обличју и подобију Божанског Помазаника — Богочовека Христа. У овој светој тајни продужује се Света Педесетница, која у Цркви Христовој никад не престаје.




Миропомазање је света тајна у којој се кроз помазивање светим миром извесних делова тела у име Светога Духа дају крштеноме нарочити дарови Светога Духа, који га крепе, просветљују и усавршавају у духовном животу. Ови дарови Светога Духа испуњују сву душу, просветљују је и оспособљавају за правилно разумевање главних истина вере и за живљење у њима. Ο томе Свети апостол Јован говори хришћанима: ”Ви имате помазање од Светога и знате све. Не писах вам као да не знате истине, него што је знате, и знате да ниједна лаж није од истине”. У светој тајни Миропамазања хришћанин се испуњује силом Светога Духа и запечаћује у новом духовном животу. Зато апостол Павле и вели: Бог нас утврди у Христу, и помаза нас, и запечати, и даде залог Духа у срца наша. Отуда смо ми: запечаћени и потврђени Светим Духом. На то указују речи које се изговарају при вршењу тајне миропомазања: „Печат дара Духа Светога”.
У овој светој тајни помазује се: чело – ради освећења и просветљења ума, прса – ради освећења и просветљења чула, руке и ноге — ради освећења и просветљења целокупне делатности и владања хришћаниновог.




Помазање се врши светим миром. То је густа течност, састављена из чистог јелеја, вина и многих миришљавих састојака, и освећена од епископа. Право освећења мира припада само епископима, а право вршења свете тајне миропомазања припада епископима и свештеницима. Миропомазањем се, дакле, добија дар Светога Духа. У том смислу је говорио и Свети Серафим Саровски да је циљ хришћанског живота ”стицање Духа Светога”. Божији Дух смо добили као залог и Он треба да у нама донесе плод: ”А плод Духа (Светога) јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање” како нас учи библијска Посланица Галатима из Светог Писма Новог Завета.

Извор Светосавље.рс